03.04.2017 Захвалница Ћирилу и Методију - Пише Теодора Миланковић
Захвалница ЋИРИЛУ И МЕТОДИЈУ
Те далеке, осамсто двадесет и неке,
у Солуну, где језде облаци бели,
Лав и Марија су се случајно срели
И два апостола на свет донели.
Константин и Михаил, тако се зваше
док не одлучише да се замонаше,
па Ћирило и Методије, два брата
куцнуше Великоморавској на врата.
Еј туго словенска, без писма и књиге,
неписменост те мучи, задаје бриге...
Велики бране да ти се име чује
док на хебрејском, латинском, грчком брује!
Словенској литургији ко се противи
кад’ у душама Вашим хришћанство живи?!
У име тога Бог нам усмери путе
нећете ићи више главе погнуте.
Засија Сунце, отера вековну кишу
сија док Ћирило Глагољицу пише...
Она ће прве писане речи дати
темељ књижевности словенске постати.
И неће проћи много времена од тад’
Климет И Наум наставиће тежак рад,
слушајућ’ како шкрипуће перо Ваше
Ћирилицу нам писмо исковаше.
Потече реч’ца, сведоџба давних дана,
тече кроз време, тече у сусрет нама,
да посведочи о Растиславу кнезу
зашто незнанце позва себи за трпезу?
Њима у част УСТАЈ православни роде,
пером су показали пут до слободе
на ком је и наша књижевност настала,
НЕК’ ИМ ЈЕ СЛАВА, И ВЕЧНО, ВЕЧНО ХВАЛА!
Ову сам песму написла на предлог моје наставнице веронауке, Иване, а у част монаха Ћирила и Методија, који су словенским народима даровали Глагољицу, темељ живота и опстанка, православних народа, која је постала основа и Ћирилице и наше савршене Азбуке. За настанак песме сам користила моја школска сазнања као и податке које ми је пружио Интернет. Овим начином јавног излагања, само желим да је сачувам од заборава и да им се још једном, иако је прошло много година, тачније векова, захвалим за непроцењиво благо које су нам оставили.
Миланковић Теодора
ученица ОШ “Мика Митровић”, Богатић
