01.07.2018 МУЗЕЈ УСПОМЕНА
Разбацане по сеоским потесима и прилично удаљене од насеља, колебе су и у радости и у тешким временима биле место где се преплићу митови и историја мачванског сељака. Некада су биле само склониште у сезони пољопривредних радова а данас су много више од тога – музеј успомена, књига сећања и учитељ традиције и обичаја.
Многе колебе у Мачви биле су настањене преко целе године. Сретен Манојловић из Белотића, сећа се како су његови баба и деда „колебарили“ до дубоке старости.
„У кућу у селу су долазили само кад би стегла најјача зима. Толико времена су проводили тамо, дуги низ година, да су успели да припитоме и дивље јаребице. Сећам се, када их баба ,,вабне,, читаво јато долети на порцију пшенице или кукуруза, као што дођу најпитомије кокошке на дворишту“, прича Манојловић.
Сретен и даље одржава колебу која је била омиљено место његових предака. Не жели да дозволи да је време избрише са плодне равнице и из срца млађих генерација. У летњим месецима одведе породицу и пријатеље у такозвану Адицу, на једнодневно дружење у природи. Мала зграда која је некада чувала летину сада чува успомене. На темељима старог, има нови живот. Приче о прабаби и прадеди, економичнијем и једноставнијем начину рада на имању, слушају и његови синови, којима је најчудније како се у колеби некада живело, без струје, купатила и интернета.
Свакодневница данас доноси бројне могућности, човек сада за један дан може да стигне на други крај планете. Наши преци некада су успевали да на неколико ари плаца, у малој колеби са једном или две просторије, направе себи цео један свет, довољан за срећу и Музеј успомена.
М.К.
Пројекат "Мачванске колебе у модерном руху" суфинансиран је из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.
,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.
