16.01.2022 IN MEMORIAM - Momčilo Rosić (1916 + 2022)
Poslednji pozdrav najstarijem mačvanskom emigrantu,Кraljevom vojniku,ratnom zarobljeniku, Gluščaninu Momčilu Rosiću (1916-2022.) Momčilo je jedan od prognanih heroja iz knjige, koju priprema naš Mića Stanojević "Mačvani daleko od Otadžbine".
M.S. - "Sa 34 sela Mačva je bogata,mačvanski atari vrede suvog zlata. Ali zbog diktature partijskog sistema, mnogih domaćina u svom selu nema.
Negde daleko u belome svetu umiriju svoju sudbinu prokletu, žale kralja Petra i srpsko kraljevstvo i stradalo junačko ravnogorsko bratsvo.... Hej Mačvo rođena tebi pripadamo, mi lepote Mačve nezaboravljamo..."
Profesor Momčilo Rosić (105) preminuo je mirno u svom domu u Glenvju 7. januara 2022. Rođen je 12. februara 1916. godine u Glušcima kod Šapca u Srbiji od oca Stevana i majke Miljane Rosić.
Za sobom je ostavio sina Džordža (Meri) iz Evanstona, u Ilinoisu; dva unuka: Nikolasa (Valeri) iz Brumfilda, u Koloradu i Gregorija (Rocio) iz Miltona, u Nju Hempširu. Iza njega je takođe ostalo i šest praunuka: Oliver, Kalan i Evan u Koloradu i Danijel, Aron i Džonatan u Nju Hempširu. Njegova voljena supruga Loni preminula je pre njega, nakon 59 godina zajedničkog života u braku.
Momčilo Rosić je imao ispunjen i izuzetan život. Rođen je u jeku borbi u blizini srpskog fronta sa Austrijom u Prvom svetskom ratu. Po završetku Kraljevske vojne akademije u Beogradu 1937. godine dobio je čin oficira. Među njegovim brojnim dostignućima bilo je učešće u državnom udaru 27. marta 1941. godine koji je doveo prosavezničku vladu u Jugoslaviju. Momčila Rosića zarobila je nemačka vojska kada je napala Jugoslaviju 1941. godine ubrzo nakon toga, i proveo je četiri godine u nemačkom logoru za ratne zarobljenike. Pobegao je pred kraj rata dok su se savezničke trupe približavale njegovom kampu, a kasnije je služio kao oficir pod američkom i britanskom komandom da zavede red u oblasti u blizini Osnabrika u severozapadnoj Nemačkoj nakon završetka rata. Tu je i upoznao svoju suprugu.
Profesor Rosić je doktorirao na Univerzitetu u Bonu, u Nemačkoj 1950. i emigrirao u Sjedinjene Države 1951. Bio je profesor ruskog jezika i književnosti na Haks koledžu u Galezburgu, Ilinois od 1959. do 1986. Nakon penzionisanja, on i njegova supruga Loni su se preselili u Glenvju da bi bili blizu njihovog sina i unuka.
Profesor Rosić je bio veoma omiljen kod mnogih njegovih studenata. Uživao je da predaje klasike na ruskom jeziku, posebno Tolstoja i Dostojevskog.
Jedan od njegovih učenika je prokomentarisao: „Naučio me je mnogim stvarima, uključujući i kako da pristupim životu. Njegove priče su otkrile izuzetnu sposobnost prihvatanja onoga što jeste, zahvalnost na dobrim stvarima koje nam se dogode i održavanje pozitivnog stava. Izazovi i poteškoće sa kojima se suočavao nikada ga nisu ogorčili niti su gajili pesimizam. Voleo je život, živeći ga punim plućima. To je bilo očigledno po sjaju njegovih očiju i njegovom spremnom osmehu. Takođe mi se činio kao izvanredan posmatrač ljudskog stanja. Mogao je da vidi sebe među drugima na ljubazan način. Imao je jedinstven smisao za humor."
Jedna od izreka koje je najviše voleo da saopšti porodici bila je iz pesme Que Sera Sera iz 1950-ih, „Šta bude, biće; Nije na nama da vidimo budućnost."
Momčilu Rosiću je bila veoma važna vrednost obrazovanja. Bio je veoma ponosan na svoju akademsku diplomu, kao i na diplome koje su njegov sin i unuci stekli iz prava, primenjene matematike i medicine.
Izvor - https://svetagora.com/momcilo-rosic-1916-2022/
