Vesti

Прослављени позоришни редитељ и академик Дејан Мијач умро је у 87. години у Београду.

Академик Дејан Мијач је рођен 1934. године у Бијељини и један је од стубова нашег савременог позоришта. Режирао је дела класика и савременика на свим важнијим сценама овог поднебља.

Предавао је глуму и режију, и успешно комуницирао са публиком изван приземне комерцијализације и дневних ангажмана.

Таленат за писање га је одвео на студије књижевности, а таленат да све претвори у позориште на Академију за позоришну уметност у Београду. Постављао је комаде у правом тренутку, режирао је представе које су се успостављале као битне за друштво у којем настају.

Није правио уступке, а говорио је да се није бавио политиком, јер је презире, и да се током целе каријере бавио животом. Добијао је најзначајније награде, упуштао се у позоришне изазове и тако исписивао позоришну историју.

 

Своју више од пет деценија дугу каријеру је зналачки градио пратећи своје доба, тако да су његове представе увек биле одраз времена у којем смо.  Године 2012. одлучио је да заврши каријуеру режијом комада Вишњик Антона Павловича Чехова.  

Дејан Мијач је дипломирао на Академији за позоришну уметност 1957. у класи проф. Вјекослава Афрића. Дипломску представу, Плуг и звезде, Ш. О'Кејсија, поставио је на сцени Народног позоришта у Тузли, где добија и први ангажман.

Од 1962. године постаје члан Српског народног позоришта у Новом Саду где остаје све до 1974. године, када постаје доцент за предмет Позоришна режија на Факултету драмских уметности у Београду, а од 1978. води и класу глуме на Академији уметности у Новом Саду.

У својим најбољим представама, у којима је поруке гледалишту упућивао осмишљеним сценским метафорама, постизао је и свој идеал глумачко-редитељске сарадње: Иако је држао све нити будуће представе у својим рукама, глумци су имали осећање неспутане креативности и њихове улоге рађале су се из обостраног уверења да је представа дело свих њених учесника.  

Дејан Мијач је за свој рад добио велики број награда, укључујући и специјалну Стеријину награду „за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе“.

Премда никад није био на челу неке институције, ауторитет Дејана Мијача био је широко признат и увек је радо позиван да режира у позориштима Атеље 212, Град театар Будва, Звездара театар, Театар Култ, Позориште „Бошко Буха“, Народно позориште Ниш, НП Сомбор, НП у Београду, НП Сарајево, Београдско драмско позориште, Казалиште Јазавац у Загребу, ХНК Сплит, ХНК Ријека, Позориште „Јоаким Вујић“.

Чувеном представом Мешћење шарана Александра Поповића, 1984. године отворен је Звездара театар.

Глумци су волели да раде са Мијачем јер је он кроз глумце умео да спроведе своје идеје на начин да су и споредне улоге постајале видљиве и учествовале у значењу представе. Умео је да ангажује ансамбл, да у глумцу потакне оно најбоље што има да подари, премда је Мијач био познат и као строг и захтеван редитељ.

Дејан Мијач је умео да одабере прави комад за дати друштвени тренутак, али је представа Голубњача Јована Радуловића, у Српском народном позоришту, 1982. изазвала тако јак одијум у владајућим круговима КП Војводине да је дошло до забране представе.

Храбрим чином редитеља и глумаца представа је успела да преживи забрану тако што је пресељена у Београд, 1983, где је одиграна чак 250 пута пред пуним гледалиштем Студентског културног центра. Гостовала је и на обновљеном фестивалу Алпе-Адриа у Словенији.

Представе које је режирао Дејан Мијач: Јунона и паун, Женидба, Двоструко лице, Трећа жеља, Свет, Ко се боји Вирџиније Вулф, Поп Ћира и поп Спира, Лаждипажди, Јеретик, Анђео на станици, Веселе жене из Виндзора, Џандрљиви муж, Ваљевска подвала, Приватно ухо и Јавно око, Ожалошћена породица, Велики Мак, Богојављенска ноћ, Сексирама, Ујка Вања, Пљачка, Ромео и Јулија, Шума која хода, Туга и опомена, Новосадска променада, Покондирена тиква, Ти си то, Кревет за три особе, Ујеж, Преноћиште, Дољна земља, Дом Бернарде Албе, Голубњача, Раванград 1900, Мера за меру, Сумњиво лице, Зојкин стан.