Vesti

У Кули је синоћ завршен Републички фестивал аматерских позоришта Србије, на ком је стручни жири прогласило најбољу представу ове позоришне сезоне. “Црна кутија”, ауторке Ане Ђорђевић, у изведби ансамбла из Богатића и редитељка Ивана Терзић освојили су награде за најбољу режију, костимографију, дизајн светла и звука, најбољу женску и мушку епизоду и похвалу за глумачко остварење. Мачванима на конту је шест од укупно 17 награда, па се можемо запитати да ли је проглашење победника уопште било неопходно. Оно се ипак десило, а представа редитељке Иване Терзић није се нашла у три најбоље. Иако је она награђена за најбољу режију. Парадоксално, зар не?! Терзићевој су припала и признања за костимографију и дизајн светла и звука, дакле, укупно три. Глумачке креације Мине Шанковић и Бранислава Ковића проглашене су за најбоље епизодне улоге фестивала (иако су у нашој представи сви глумци стално на сцени, па епизодне улоге нема), а похваљено је глумачко остварење Мирославе Ковачевић. Троје од седмочлане глумачке екипе овенчано је признањима, редитељка да је најбоље урадила свој посао, али… 

 

Сада се поставља само једно питање, како одолети и не бити Калимеро који ће викати “Неправда” јаче и гласније од свих аплауза које је од фебруарске премијере добила “Црна кутија”? Колико год симпатично било то црно пиле са половином љуске јајета на глави, ипак се нисмо са њим поистоветили, јер је упитно и коме је и колико "вода ушла у уши". 

 

Драмски аматеризам у овој земљи на климавим је ногама, а оно мало ентузијаста који још пливају у “малој бари пуној крокодила” потапају цунамији и онда када знају да су спремни за Олимпијске игре. 

 

Наш ансамбл створили су ентузијасти пре 73 године, људи испред свог времена, а он и данас траје и блиста захваљујући истој таквој дружини, којој ветар у леђа дају академски грађани, уметници, мастер глумци, докторанди, који су потекли баш са овог извора. И наравно, захваљујући подршци најбоље публике на свету, оне наше мачванске, домаћинске. 

 

Ово није текст у коме ћете сазнати ко је то синоћ из Куле однео златну, сребрну и бронзану плакету, већ још једно признање које би требало припасти представи “Црна кутија”, оно за фер-плеј, заједништво, посвећеност и искру, због које нема сумње да ће позоришни пламен у Мачви горети још деценијама. Ми играмо своју игру, ону коју најбоље умемо, на “даскама које живот значе”, за награде не бринемо, имамо их довољно, али ту не стајемо, иако су зидови Културно-образовног центра у Богатићу одавно су већ тесни за све дипломе и признања.

 

Нека живи наше позориште!

 

 

 

 

Мирослава Ковачевић

глумица Позоришта "Јанко Веселиновић"  Богатић