26.12.2023 Златна повеља Удружења новина Србије Драгану С. Филиповићу
У Прес центру Удружења новинара Србије у четвртак, 21. децембра, на дан прославе 142. годишњице оснивања Удружења, уручене су годишње награде новинарима који су се истакли у храбрости, инвентивности и доприносу новинараству Србије, које је - по општем мишљењу присутних новинара - међу којима и многих ветерана - легенди овог специфичног, и тешког посла, пало на најниже гране у 142 године постојања. Али, још има оних који верују, који се боре за достојанство ове, по много чему изузетне, професије. Међу њима је и Драган С. Филиповић, новинар и књижевник из Шапца.
Сматрамо да више од посебног текста о догађају и значајном признању за нашег поштованог колегу, говоре речи предлога за награду..
Драган С. Филиповић рођен је у Шапцу 10. маја 1948. године. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду, а историју књижевности народа СФРЈ и српскохрватски језик дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу 1971. године. Постипломске студије светске и теорије књижевности похађао је у Београду 1972-1974. године.
Новинарством је почео да се бави као војник 1968. године, дописима о догађајима у ЈНА у Славонији, потом као радник Библиотеке „Жика Поповић“ у Шапцу, културним темама за регионални лист „Глас Подриња“ 1969. да би у ову информативну установу као новинар са редовним запослењем био примљен 1.јануара 1970. године.
Добитник је више награда и признања у писаним и електронским медијима у Србији и Југославији. Награде је добијао за репортаже у „Гласу Подриња" и „Српском гласу“ – листу из Мелбурна у Аустралији, који излази на српском језику; за радио прилоге и емисије у Радио Београду и Радио Шапцу, где је био новинар-репортер, заменик и главни и одговорни уредник заједничке редакције листа „Глас Подриња“ и Радио Шапца, и помоћник директора ове медијске куће, и ТВ репортаже и емисије у Телевизији Београд, за коју је 11 година радио, као први уредник ТВ дописништва у Шапцу, од 1976 до 1977. године.
За радио емисију “Сведочанства“, снимљену у Аушвицу у мају1975. године, када је најстрашнији нацистички логор први пут отворен за јавност као музеј, добио је, у новембру исте године, награду на конкурсу за најбољу емисију Радио Београда и удржених радио-станица Србије. Следеће, 1976, за серију текстова у „Гласу Подриња“ о страдању и јунаштву логораша Југословена, највише Срба, у нацистиким логорима на северу Норвешке, добио је прву награду Савеза новинара Југославије за локалне и регионалне листове и часописе. Темом страдања свог, српског народа, терора окупатора у настојању да затре српски етос у 20. веку, бави се педесет и пет година без прекида, цео свој радни век у новинарству и књижевности.
Управо је књигом - збирком прича по истинитим догађајима из три рата на просторима некадашње Југославије у 20. веку, претходно објављеним као белешке и репортаже у „Гласу Подриња“ и „Српском гласу“ у Мелбурну, „Војникова бресква“, друго допуњено издање, представљао српску књижевност на свечаности обележавања 100 годишњице потписивања примирја (у суштини Дана победе) у Великом рату, у Франкфурту, у новембру 2018. године, у организацији Српске књижевне радионице, Генералног конзулата у Франкфурту и Православне заједнице Хесена.
Трилогија „Војникова бресква“, објављена 2022. године у издању „Света књиге“ из Београда“, садржи још две збирке прича на исту тему: „Комад таина“ (2019.) и „Белег од бајонета“ (2021.) Публикацију „Рат у Словенији“ објавио је 2022. године, а основна њена тема су ратни сукоби у Словенији у лето 1991. године, и Словенији чије је постојање као државе омогућио управо српски народ.
Прву награду за књижевност (поезија) добио је 1972. године („Просветни преглед“ – Београд), а следила су још 32 признања друштвено-политичких и стручних удужења и организација: повеље, награде за новинарство и књижевност, ордени, плакете, захвалнице, грамате Српске православне цркве...
Од важнијих Филиповићевих признања за новинарство издвајамо Прву награду Радио Београда за емисију године 1975, прву награда Савеза новинара Југославије за серију текстова са севера Норвешке о страдању заробљених партизана у Србији 1941. године у нацистичким логорима смрти 1976; прву награду Међурепубличке организације „Сава“, која је обједињавала културне установе и медије из 30 градова дуж реку Саву од Иванић-града код Загреба, до Винковаца, Славонског брода, Жупање, Вуковара, Брчког, Бијељине, Тузле, Сремске Митровице, Шапца, све до Обреновца... фељтон о пријатељству три генерације породица Стакић из Кржаве код Крупња у Србији и словеначке Грошељ из Јесеница, настало доласком Грошељевих у Србију после немачког прогона Словенаца из Корушке 1941. године, (1989.), прва награда – ЗЛАТНИ ТЕКСТ Међународног фестивала новинара Србије о селу и пољопривреди, Плакета за најбољу књигу („Берберски споменар), на шестом Сајму књига у Шапцу (2001.), Повеља омладинских новина „25. мај“ (1979.), Грамата Српске православне цркве (2004.), Захвалница за племенитост Кола српских сестара из Бања Луке (1991.), Повеља Владе Републике Српске (1993.), Златне плакете листа „Глас Подриња“ (1979. и 1984.), Повеља Задужбинског друштва „Први српски устанак“ – Мишар (2019.), Специјално признање Библиотеке „Вуков завичај“ из Лознице (2021.) и друга општинска и међуопштинска признања, до Златника са ликом Белог анђела у Франкфурту, поводом дана примирја 2018, Ореден за грађанско достојанство, на основу текстова у улози руског цара Николаја Романова Другог у спасавању умирућих српских војника после преласка Албаније са албанских плажа, и њиховом одвожењу на Крф, Руске Федерације (2018.), Повеља Милунка Савић (2022.), Златна значке Културно просветне заједнице Србије (2022.)...
Ова признања Драган С. Филиповић доживљава као подстрек и подстицај за даљи рад.
Објавио је више од 300 приказа, предговора и рецензија за књиге у каталоге ликовне уметности. Аутор је сценарија за 12 документарних филмова, од којих је неке и режирао.
Преведен је на енглески, француски и немачки језик.
