Vesti

МАЧВА ИНФО

Реаговањe     -Ђаци Пантелије Срећковића-

Поштовани,

Поводом низа објава о Удружењу Милош С. Милојевић у последњих неколико година, обраћам Вам се са молбом и позивом да о овој теми омогућите извештавање из другог угла.

Уз сво разумевање за племениту намеру, да се у одсутству културних садржаја, људи у Мачви око нечега окупе, упућујем Вас на једночасовно излагање директора архива Српске православне цркве Др. Радована Пилиповића, (Радио Београд-Ризница од 08.12.2019.године) о Милошу С. Милојевићу и ономе што данас његови следбеници представљају као „дуго прећуткивану историју Срба“.

Ово предавање, поред тога што износи крајње добронамерну критику научног рада Милоша С. Милојевића, поред тога што даје критички осврт на тај рад (искључиво) са становишта историографије, значајно је пре свега јер долази из СПЦ (институције у коју се бар декларативно куне 99%, следбеника епске фантастике чији је Милош С. Милојевић представник).

Да се у обележавању лика и дела Милоша С. Милојевића стало на његовом образовању (у XIX веку стекао је академско звање у царској Русији) и на ангажовању у рату за ослобођење Србије од Турака, било би то сасвим примерено одавање почасти једном познатом мачванину. Све друго, на штету је.

Попут већине следбеника овог учења подстакнут зјапећим празнинама у сопственом образовању, трагао сам за разлозима зашто је овај човек и његов научни рад „скриван после 1945.године“.

Ово је (за неупућене) година за коју српски националисти верују, да у наше друштво по први пут у историји доноси поделе, непотизам, присилу, затварања, отимачину, политичка убиства, и разуме се, по први пут у Срба-безбожништво. Никада пре тога.

Из који то разлога комунисти крију научне налазе Милоша С. Милојевића, можете се известити на предавањима које повремено организује ово удружење.

Оно о чему се нећете информисати на тим предавањима јесу аргументована и научно утемељена мишљења савременика о историографском раду Милоша С. Милојевића (као и о разлозима због којих је још за живота оспораван). Пре свих митрополита Илариона Руварца, или нпр. тадашњих руских посланика у Скопљу и Призрену (који негодују и који су збуњени оним шта он чини са академским звањем стеченим на царским школама).

Псеудоисторијска предавања по месним заједницама не доносе откровење, она су управо свођење историје на ниво месне заједнице, због чега Вас молим да овим поводом позовете неког историчара који би дао критички суд о овој теми.

Ови покушаји да се „расветли“ наша историја, у директној су вези са потребом да се замагли и отупи поглед на сакату садашњост у којој живимо.

У том смислу ово моје обраћање није покушај да се ствари разјасне, него пуки покушај да се одбрани покојни образовни систем, коме се пребацује да је под притиском ауторитатвиног режима, пропустио да образује нараштаје српске младежи. Што је делимично тачно; али је невоља је што те примедбе по правилу долазе од оних који се нису могли најурити у школу, ни вилама.

Пажљивом читаоцу извештаја са последњег окупљања овог удружења, неће промаћи да живимо у друштву у ком су чуда могућа.

Све је могуће.

                                                                                                               Са поштовањем,

                                                                                                                Стојан Ђаковић

Глоговaц, 18.10.2021.године;