20.09.2016 Вера и молитва - пут до спасења
Човек има потпуну слободу да каже да Бог не постоји, али тиме неће укинути његово постојање, као што неће решити ништа значајно ако је само схватио да Бог постоји. Религија објашњава везу између човека и Бога, док се признање те везе назива вера.
Спознаја која надмашује разум и ослобађа ум, управо лежи у вери. Она је дар Свеблагог Бога, који је Он положио у нашу природу. Стога свака вера је сама по себи јединствена. Но по мери њеног узрастања, она је велика или мала, односно, веза између Бога и нас је јача или слабија. Тако Господ говори Петру: "Маловерни, зашто сумњате".
И без обзира на верску припадност, за живот човека вера је поред ваздуха и воде насушна потреба. Вера нас поред основних људских врлина, учи и истрајности, реалности у надању, самопоштовању и самопоуздању, другим речима, омогућава нам да ослободимо своје биће да без страха крене у остварење сопственог постојања. На том путу пуно је успона и падова, јер живот сам по себи и јесте океан благости и буре. Али ветар у једра даје нам вера, да после пада устанемо, подигнемо главу и поново кренемо напред.
Успех није каква краткотрајна награда која нас задеси, успех је непрестано остварење и потрага за миром и спасом душе, за спокојем који вечно бдије у срцу и напаја љубав према животу.
Потрага за спознајом Бога почиње у човеку. Кроз пут вере, молитвом и успењем духа, само верујући схвате да се у нама и завршава. Вера нам помаже да откријемо Бога у себи и будемо достојни живота у молитви, среће и љубави. Кад спознамо себе до савршенства бићемо бољи људи и бољи родитељи, а наша деца ће у нама видети и осетити свој пут спасења.
Молитва храни душу и открива тајне путеве којима вера путује до свог спасења. Библијска прича о значају и сврси молитве, пример је који треба да следе правоверни:
"Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи. Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га: - Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога? Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему. Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи? Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито".
Н.Исаковић
Пројекат "Мачва Инфо" суфинансиран је из буџета Општине Богатић - "Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства".
