ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Vesti

11.08.2018 Мртви не говоре - Реаговањe на текст историчара Бранислава Станковића

Мртви не говоре

Реаговањe на текст „Шта нам се ово дешава“ историчара Бранислава Станковића

Поштовани,

Поводом коментара објављеног на Вашем порталу дана 07.08.2018.године, обраћам Вам се са молбом да објавите ово писмено као реакцију на текст историчара Бранислава Станковића.

Разлога за реакцију на овако постављен текст има неколико. Најпре као потомак оних који су били у партизанском покрету, желим пре свега да изразим жаљење због начина на који се наведени историчар обрачунава са једним спомеником, и користим прилику да напоменем да ни једно име наведено на том споменику није заслужно за оно са чимовај и њему слични историчари желе да полемишу.

Истине ради, овде желим да напоменем да ми је начин на који се обележава и баштини традиција партизанског покрета (и у Мачви и у Србији, поготово оних који чине некакав СУБНОР и сл), у најмању руку опор и отужан. Ово стога што, и они који су наклоњени партизанском, а видимо и на примеру текста од 07.08.2018.године, и они који су наклоњени равногорском покрету, учитавају (по свом нахођењу) садржаје које или су измаштали или дотерали.

Бранислав Станковић у свом тексту, или зна или учитава да јесвечаност која га је подстакла на писање, обележавање догађаја описаног као ослобођење варошице Богатић од Немаца.Верујем да је тог дана исказан отпор окупатору(макар он био уперен и преко чиновништва и сарадника окупатора). Са друге стране(и из данашњег угла гледано), зашто не положити венац, макар и на упокојену клицу мачванску бунта?

 Истина, тог дана није било Немаца у Богатићу, истина убијен је (али не у Богатићу, него на Церу) доктор Млађа Милошевић, и још двоје људи (чија имена не знам, један је био Рус-белогардејац). Разлоге за ову егзекуцију треба тражити у наводним оптужбама за сарадњу са окупаторима (и начину на које су те информације проверене!?) и злоделу онога (појединца/неколицине њих) ко је био властан да одлучује о животу и смрти у скраћеном поступку, а не у самом покрету. Наведени иторичар, свакако би требало да зна да ни покрет коме је он наклоњен није био имун на сличну брзину у одлучивању, доношење пресуда и суровост код њихових ноћних извршења (примера за то има нпр. у Узвећу, Совљаку и Глоговцу). Овим желим да подвучем на који начин и једни и други желе да негују романсиране историје својих покрета, подвлачећи само злочине оних других.

Не знам ко је наведеном историчару предавао локалну историју те се са чуђењем осврће на епизоду са гуњевима. Исти научни приступ и методологију који је српска историографија неговала, не би ли уздизала и величала НОБ (и у томе претерала), негује и данас учитавајући одговарајуће (једнако неумерене)садржаје у оно што се сада сматра „mainstream“ историјом (не мислим само на период 1941-1945). И данас се то чини једнако подмукло.

Позивам историчара Бранислава Станковића, да своју опаску да је неко „морао да ради такве послове“ и за окупатора у Другом (као и у Првом светском рату), објави и у неком стручном часопису (макар и у ономе које би радо читали равногорци).

Слажем се са аутором текста на који реагујем, да је природа већег дела тог рата, била братоубилачка. И дубоко жалим због тога. Међутим, тезе и начин на које их износи, читаоцу сугеришу да је за међусобно страдање крива само једна страна. Са чим се опет,дубоко, не слажем.

Остаје нејасно и зашто се читаоцу даље сугерише, да због описа (и личног доживљаја!?) битке на Мачковом камену, никако не би смело бити полагања венаца на споменик погинулим припадницима партизанког покрета у Богатићу.

Овде напомињем да је део текста, (упркос старословенском обраћању и вапају Сорабима!?) у ком се упућује позив за обележавање подвига који је учинио Веселин Мисита, легитиман, као и да га треба обележити и обележавати на примерен начин. Аутор текста пропустио је да наведе да је и у борбама око Лознице партизанки покрет имао учешћа.

У делу текста, овај аутор се осврће на полагање венаца као слављење братоубиства. Напомињем да из личних разлога и начина на који се на другој страни доживљава иста ствар, не учествујем у тим и таквим свечаностима, али имам обавезу према неколицини гробова, да проговорим о овим, увек истим изразима недоучености и елементарног неразумевања света око себе. Овде напомињем, а историчару ће то свакако нешто значити, да сам потомак не само истакнутих припадника покрета који му је толико мрзак, него да су ми дедови и Воја и Божа Туфегџић, тереагујем и због тих трагично настрадалих људи и њихове жртве (јунак их није посекао). Могу да додам и усмено породично предање о блиској сарадњи и са четничком породицом Брајић из Слепчевића, и др. (приче које не граде историју, него су само сведочанство о људским судбинама у зла времена, а које се не би уклопиле у црно беловиђење какво негују заслепљени симпатизери НОП и ЈВуО).

Када наступи зао час, а рат је библијски пример за то, питање које се поставља није брада или петокрака, нити упркос сталној потреби да се тако прикаже, српска историја почиње 1941.год. Питање је ко у то смутно време остаје човек.

Ево већ трећи век нам је „пусто турско“ изговор за све наше мањкавости, прљавости, подлости, недоречености, и све оно што нам је препрека у развоју.... Можемо наслутити колико дуго ће комунизам бити изговор за блато у коме живимо... Није, међутим, неопходно звање историчара за спознају и развој свести о томе да је комунизам преминуо пре 30 година.

Не слажем се са тврдњом да је комунизам „нашем народу нанео несагледиве последице“. Ово стога, што се, напротив, оне ипак могу сагледати (какве год да су). Дакле, овде не браним једну посрнулу идеологију, него противречим једном историчару који тврди да период од 1941-1989.год., историја као наука не може објективно сагледати!?

Даље, не могу да се сложим ни са наводима да су „ти млади људи изгинули у партизанима јер су веровали да то чине из најбољих разлога“. Они су жртвовали оно највредније, не „јер су веровали да чине“, већ су то чинили из најбољих намера. Нити су се разлози за жртву претворили у своју супротност (како се то наводи), него је њихова жртва занемарена.Ваш однос према једној идеологији, пројектовали сте на настрадале Мачване и Славонце који ни на који начин нису допринели ономе са чим желите да полемишете.

Сагласан сам са предлогом да се овај споменик измести из центра Богатића. То, међутим не значи да је Б.С. у праву. Наиме, могло би се десити да за коју годину, неко са мање знања и разумевања (и више часова историје са интернет форума) приступи и поруши га. Даље и ја такође мислим(овако како сам разумео текст Б.С.), да би подсећање на побуну макар и против чиновника требало препустити вегетацији Бубање. Нека тамо зарасте и свест и траг о личном чину свакога од њих, јер нисмо их достојни.

Слажем се и са предлогом да се на зграду општине постави табла захвалности ктитору Алексадру Карађорђевићу, као подсећање да су онда (као и данас) владари имали снаге да својим личним средствима подижу земљу. Епитету„витешки“ претенциозно додељеномовом владару, а то би Б.С. као историчар боље знао од мене, сметња је начин на који је владао поданицима, однос који је имао према (или спрам!?) Д.Д.А., и спрам оних који су Србијом владали из сенке до атентата 1934.год.

По цену да ме аутор Станковић, сврста у оне „који гаје одређене емоције према комунизму“ јер је уверен „да живи у последицама лажних догађаја“ што „осећа и данас“, још једном подвлачим своје дубоко неслагање са оним што је објављено, и позивам да дозволи могућност да постоји могућност мишљења које није формирао ни један од два доминантна „комитета“. Уз напомену да, ипак постоје (и да сам један од) они који би на тај споменик и након 70 година положили венац. Ово и стога што је мој прадеда М.Ђ, пропустио да се упокоји прелазећи Албанију, па се представио 1942.године у једном другом сукобу... На сличан начин, породица, чува и успомену на жртву његове браће С.Ђ (Ваљевска болница) и М.Ђ. (острво Видо), само немамо обележје.

Историја, (а и то би Б.С. знао боље од мене) „истраживање,знање које се стиче истраживањем прошлости“, једнако и попут комунизма (и других „изама“) одговорна је за реалност коју живимо. Учимо је и прихватајмо проверену (примењене методе и сл.), у супротномможе нам се десити да нашипотомци (заштајазнам 100-200 год) спортским и културним садржајима обележавају лик једног доказаног разбојника...

 

.... питајте кнез Иву од Семберије, он зна детаље.

 

 

 

                                                                                                                                 Са поштовањем,

                                                                                                                                  Стојан Ђаковић

 

У Глоговцу, 08.08.2018-године;

 

 

GRAĐANI REPORTERI

19.10.2021 Реаговањe суграђанина Стојана Ђаковића на поједине садржаје које смо објављивали на нашем порталу

Поштујући Закон о јавном информисању и Kодекс новинара објављујемо у целости допис Стојана Ђаковића, достављен нашој редакцији, а који се ...

22.03.2021 Sprinterima AK Sprint vicešampionska titula na Zimskom kupu

Juče je, po veoma hladnom vremenu, održan Zimski kup Srbije u bacačkim disciplinama na kojem je učešće uzelo 10 takmičara Ak Sprint. ...

30.10.2020 Промоција правилне исхране за предшколце у Дубљу

Ова недеља је посвећена здравој исхрани деце. Предшколске групе у Дубљу су организовале предавање медициске сестре из локалне амбуланте, која ...

MAGAZIN

12.03.2022 Народно позориште:Одржана прва премијера драме Синише Kовачевића „Године врана“

Прва од две премијере представе „Године врана“, по тексту и у режији Синише Kовачевића, која се дешава током окупације и ...

03.05.2021 Књига „Слика једног краја“ Радомира Поповића и Бранислава Станковића - Историја Мачве кроз фотографије

Из штампе је недавно изашла књига „Слике једног краја“, историчара Радомира Поповића и Бранислава Станковића. У овом несвакидашњем издању аутори ...

14.02.2021 Драган Петровић Драги: Сцена је уточиште, духовни мир, љубав!

Поникао у расаднику талената на сцени аматерског позоришта у Богатићу, након четири године марљивог рада и труда, овог пролећа, основне ...
 
VRH