In memoriam

У Свечаној сали Општине Богатић вечерас је мачванској публици представљена књига историчара Бранислава Станковића „Константин – Књига о Винаверу /Српство као судбина“. Промоција је одржана у оквиру манифестације „Дани Јанка Веселиновића“, у организацији Народне библиотеке.

О књизи је, уз аутора, говорио књижевни критичар  Милета Аћимовић Ивков, чије излагање су многобројни посетиоци са великом пажњом испратили.  

„Књига коју нам је понудио Бранислав Станковић није класична биографија, није класична историјско научна студија, нити студија из домена историје културе, није ни искључиво публицистичка или фељтонистичка књига, није писана суво историјографски. У њој има елемената за које ће неко изнаћи да су изразито литерарни, поготово када настоји да неке личности описно карактерише. Књиге трају дуже од генерације, а сећање је једино што човек у животу аутентично има, поред знања. Читајте књигу Бранислава Станковића, будите задовољни тиме што смо савременици, што мислимо или осећамо слично и што смо вечерас били сведоци једног значајног догађаја. Окупили смо се у доброј вери да поздравимо и похвалимо оно што је добро, желећи да се поново сусретнемо, да поново чинимо исто и да кроз то чињење истог и ми будемо поноснији и бољи људи“, рекао је у свом обраћању Милета Аћимовић Ивков.

Станковић је истакао да је Винавера, али и још неке значајне  људе поменуте у овој књизи са поднасловом „Српство као судбина“, красио истински патриотизам.

„Тај истински патриотизам  од њих је начинио истинску елиту српског народа. А шта је оно што њих разликује од квази елите?  То је спремност на жртву, то су људи који су били спремни да све оно што су стекли у свом животу жртвују за Србију.  То је онај период када је Србија била мала, а кад су по њој ходали велики људи, како је говорио мој професор Самарџић. Такав је био песник Милан Ракић, такав је био и син Бранислава Нушића, Страхиња Бан Нушић, који са 19 година долази са Сорбоне и гине  1915.код Пожаревца, а у његовом џепу проналазе писмо које је упутио своме оцу. У њему се каже „Ако погинем, немој да жалиш! Погинуо сам за оне идеале за које смо се борили и за оно што сам највише волео. За Србију!“. Ово је књига о тим људима и ја сам покушао да на једноставан начин подсетим све нас ко смо, шта смо, где смо били и докле смо стигли. Оно што је најважније, а што треба да знамо, је да није довољно да будемо Срби по крви, тлу и рођењу. Највећи број умишљених малограђана мисли да је важније да буду Американци, да се додворе Бриселу, или било коме другом, за разлику од ових људи који су заиста  били елита и имали квалитете. Неки од њих нису имали кап српске крви, али су се определили  да припадају српском културном, духовном и националном корпусу и били спремни да свој живот дају за овај народ. Заправо је главни наслов ове књиге „Српство као судбина“, а ја се надам да ће сви који је буду читали имати шта да науче,  чега да се подсете и о чему да размишљају када је заврше“, истакао је Бранислав Станковић.

Програм промоције најфинијим нотама  Баха и Шопена употпунио је млади виолончелиста Вук Ристић, а Винаверове стихове говорио је Мирослав Перић, глумац позоришта „Јанко Веселиновић“.