04.08.2016 Заборављени песници – Драгољуб Рајић
Драгољуб Рајић је рођен 1938. године у мачванском селу Узвеће у којем је завршио Основну школу. Матурирао је у веома цењеној шабачкој гимназији 1957. године. Студирао је у Београду на Филозофском факултету. По завршетку студија радио је као професор српског језика у Основној школи „Вук Караџић“ и Економској школи у Шапцу. Због болести, превеликог психичког растројства, напустио је посао и повукао се у родно село, где је живео усамљенички, без породице. Поезију је писао од ране младости и објавио је збирку Дамари (1966). Доста је објављивао у периодици тог времена, као што су „Демо“, „Видици“, „Поља“, „Провинција“ и други. Био је уредник часописа „Уствари“ који је излазио у Шапцу. У издању шабачког Гласа Подриња, 1989. године, под називом „Старе песме“ објављен је избор из дотадашњег Рајићевог стваралаштва.
Рајићева поезија је дубоко везана за живот Мачве. Сва пуна немира и трагања за светлошћу и љубављу, она има доста широк распон: од почетних младалачких описа природе мачванског села и обичаја у њему, до узнемирених трагања за смислом живота.
Живот је изгубио несрећним случајем у саобраћајном удесу у Узвећу 1995. године.
***
СВИТАЊЕ
Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште
отварају се видици за децу мртву бескрајно,
као жељеној ливади, на мокром зраку ноћ биште,
јато црвених птица на гробљу отвара тајну.
Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште.
Заспала стада буде се иза поља и ока,
једре се зоре разгаре, беле се реке отворе.
И дуго клија на билу долина предубока —
то на дну њега и свега злаћане шуме говоре.
Заспала стада буде се иза поља и ока.
И одједном се рашири у јато коњаника,
у бескрај лепооких, у ведро небо ребра.
Искаче звезда — најезда из јазбине мога лика
низ шуму тихо зацвили, низ дан се бели пара
и одједном се рашири у јато коњаника.
