22.02.2020 ЗАДУШНИЦЕ
Задушнице представљају дане у животу Цркве у којима се верници сећају својих драгих и милих који су се упокојили. Православна Црква верује не у загробни, него у вечни живот и вечну, непроменљиву радост у којој упокојени бораве у заједници са Тројичним Богом. Залог и обећање тог вечног живота налази се у спасоносној жртви Сина Божијег Господа Исуса Христа и Његовом Васкрсењу. Задушнице се увек обележавају у суботу из два разлога. Први разлог је тај што је субота дан Божијег одмора од стварања света односно Његовог починка од дела својих, као што и упокојени почивају у миру Божијем од дела свог живота. Други разлог је тај што је у суботу у гробу почивао и сам Господ Исус Христос и то у Велику Суботу коју празнујемо као дан Христове објаве Васкрсења умрлима.
Задушнице се празнују молитвено, што значи да би тај дан требало обележити у близини храмова и гробова упокојених, палећи свеће за покој душа и одржавајући вечан спомен упокојеним до нашег поновног сусрета у Христу, коме неће бити краја. Један од символа сећања на упокојене је и жито, које се спрема у свим молитвама за упокојене од заупокојене литургије и опела, до парастоса и помена. Жито је символ новог живота, јер семе сачувано у земљи (на црквенословенском се сачувати каже ,,сохранити'' па отуда долази и реч сахрана) на пролеће поново ниче а затим и рађа дајући стоструки плод.
Молитва за упокојене је изузетно важна у животу Цркве. Њоме по учењу Цркве, можемо учинити огромну корист упокојенима који су живели вечним животом. Црква се не одриче ни једног свог упокојеног члана. Чак и онима који су дигли руку на себе, она после не чињења опела које има педагошку сврху, осуђујући грешан чин, већ на четрдесетодневни парастос излази поново у сусрет и моли се за прибрајање упокојеног житељима Царства Божијег. Колико је важна молитва за упокојене сведочи и црквена химна која се поје на опелу:
Гледајући ме где лежим, без гласа и без даха, заплачите за мном сви,
браћо и пријатељи, сродници и познаници. Јер још јучерашњи дан беседовах с вама,
и одједном наиђе на ме страшни час смртни.
Судији одлазим где нема лицемерја, где слуга и владика заједно предстоје,
цар и војник, богати и убоги у истом достојанству.
Свако ће се својим делима или прославити или постидети.
Него вас све преклињем и молим, непрестано за мене молите се Христу Богу,
да не будем бачен због грехова својих на место мучења,
већ да постојим тамо где је живот вечни.
