ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Građani reporteri

10.12.2022 Пише Јасмина Живановић: Педагошка поема* – песма о „беспризорнима“

      Недавни примери бруталног насиља у школи подсетили су ме на један сличан догађај од пре непуне деценије. Тада су два дечака од десет и једанаест година, такође  брутално напали на улици  старог човека,  са намером да га опљачкају. Тај догађај је добио велики публицитет у штампи јер је нападнута позната и јавна личност. И тада су, као и сада, као и пре тога, покренута многа питања: одакле толики пораст насиља, како га обуздавати, како заштитити наставнике и ученике, куда иде наше образовање , куда то иде ово друштво,...?  Наш познати дечији писац  је након напада , гостујући у једној телевизијској емисији говорио о немилом догађају  и о томе како га је лично доживео. . Можда је многима тада промакло да је поменуо име једног човека: Макаренка и његове методе у васпитању.

      Ко је Макаренко?

      На шест километара од Полтаве, на пешчаним брежуљцима простире се око двеста хектара четинарске шуме.  Ивицом шуме  пружио се друм за Харков, по коме досадно светлуца чиста калдрма на коју је закорачио човек у позним младалачким годинама.  Корача лагано и невољно  кроз шуму и  избија на  пропланак. Већ назире у даљини  ред старих бреза и два – три сламната крова. То је све. То је нова колонија за малолетне преступнике – „беспризорнике“ . Човек који јој се нерадо ближи  њен је будући управник. Он не зна  да га  ти невољни и тешки  кораци воде право  у историју.  Човечанству ће  оставити високо исклесане стубове васпитања из праксе и бисерна  књижевна дела да светле све док оно  буде  писало  историју.

      Ко је овај човек?    Ко је  Антон Семјоновић Макаренко?  ОН је класик педагошких наука, учитељ. васпитач, педагог , хуманист, књижевник,...Све то је ОН и више од тога је ОН.  Мени  је био узор у професионалном раду,  а њему је узор био  књижевник Максим Горки .

"Мој живот је прошао у знаку Горког ", - писаће у тужним данима опроштаја од великог писца.

      Прича о А. С. Макаренку почиње после револуције и грађанског рата у Русији 1917. године.

Пре тих дешавања ради као наставник, проучава педагошку и филозофску литературу, а посебно  дубоко проучава радове К. Д .Ушинског.** Са таквим припремама улази у Полтавски учитељски институт и завршава га са одличним оценама из свих предмета. За свој дипломски рад  „Криза модерне педагогије“ добија златну медаљу.

      Рођен је 1888. године у Белопољу код Харкова у Украјини у радничкој породици. Због честих здравствених проблема у детињству није могао да стекне стручну квалификацију радника. Изабрао је наставничку  каријеру не по свом избору, већ из нужности.  Желео је да буде само писац. Усуд ће тој жељи  изаћи у сусрет налажењем правог места за њено остварење. 

      Закорачио је у историју онога дана када је закорачио у колонију. За њега је 1920. године почело ново доба. Те године, у септембру, стављено му је од покрајинског одељења за јавно образовање (Губнаробраз) у дужност да организује радну колонију за малолетне преступнике. Она два-три сламната крова сведоче о томе да се без ичега прихватио тог веома тешког посла.

Олујни облаци над колонијом

На запуштеном имању затекао је  само економа, компликованог човека који је на основу стечених убеђења једнако псовао буржује, бољшевике, Русе, Јевреје, народну аљкавост. aли су његове светлоплаве очи сијале таквом љубављу према животу“ , приметиће Макаренко , да je са његовим васпитањем  почео већ после првог разговора. Након извесног времена економ му се обратио:

Ја сам размишљао и размишљао како да урадимо с овом колонијом. И решио сам да је боље да

ви будете управник , а ја ћу вам се као потчињавати. Знаћемо ми свој посао да урадимо. А ви,

човек писмен, бићете као управник.“

             Приступили су послу. Почео је, такозвани, организациони период прикупљања материјалних добара потребних за васпитање новог човека – пешке, до града и назад.

               У колонију су стигле и две васпитачице. Пронашао их је с тешком муком јер нико није хтео да се прихвати да у шуми васпитава.„скитницe“ и нису веровали да ће се овај подухват добро завршити. Посебно му се допало што су то жене јер му се чинило да ће „оплемењујући женски утицај“ бити делотворан на будуће васпитанике. Прва је  била  врло млада, а друга нешто старија и искуснија. Млада васпитачица  је тек завршила гимназију и без икаквог искуства. И о њој је морао неко да се стара.  Његов предосећај да знања сада нису тако важна био је одлучујући да је укључи  у свој тим. Јер ни он није ништа знао. Речено му је да то није колонија за малолетне преступнике већ за социјално васпитање.„Нама је потребан такав човек, а ти га направи. Свеједно,  сви се морамо учити. И ти ћеш се учити. Добро је што си у очи рекао: не знам. Е па добро.“- објаснио му је  начелник одељења.

Да ли да закључимо: треба васпитати новог, социјализованог човека са  непостојећим методама?

Закључићемо : све што си до сада научио, искусио, проучио, студирао, стекао, бацаш у дубоку воду и са тридесет и две године стојиш  на вертометини!.

                Организационо,  све је било спремно, тачније, све је било готово. Четвртог децембра првих шест васпитаника су стигли у колонију. Четворица су имали по осамнаест година и послани су због оружане пљачке, а двојица су били млађи и такође оптужени за крађе. Све то је било видљиво у коверти са више печата од црвеног воска коју су предали у руке управнику и у њој су стајала њихова наведена „дела“. Били су лепо одевени са фризурама по последњој моди. То уопште нису била беспризорна деца. Звали су се : Задоров, Бурун, Волохов, Бенђук, Гуд и Таранец.

Ова имена , овде наведена , нисам случајно навела. Треба их запамтити!

Антон Семјоновић ће у свом двеничком запису овековечити овај дан:

„Дочекали смо их љубазно. Још од јутра се кувао особито укусан ручак, на куварици је блистала марама бела као снег, столови су били свечано постављени, столњака нисмо имали али су их одлично заменили нови креветски чаршави. Ја сам одржао говор о новом радном животу, да прошлост треба заборавити, да треба ићи напред......Слабо су слушали мој говор, дошаптавали су се, заједљиво и презриво погледали на касарнске расклапајуће кревете покривене старим јорганима, на необојена врата и прозоре. Усред мога говора Задоров је наједанпут гласно рекао некоме од својих другова:

-Због тебе смо упали у овај сос!  Остатак дана смо посветили планирању нашег даљег живота, а они су с учтивом немарношћу слушали – само да ме се што пре отресу.“

Првих дана  одрасле нису вређали, једноставно их нису примећивали. Предвече су слободно одлазили из колоније и враћали се у зору, а на управникове укоре се суздржљиво смешкали. Једне ноћи , након недељу дана , Бенђука је ухапсио агент Губернијске иследне власти за извршено убиство и пљачку.

Отишао и убио.

Ако је и почела да тиња нека нада  међу одраслима за овај посао, овим чином се потпуно угасила.

Катарина Григорјевна , старија васпитачица, са резигнацијом се обратила управнику:

-„Не знам, Антоне Семјоновићу, збиља не знам...Можда треба просто отићи одавде....Не знам какав је тон овде могућ---„

Пуста шума око колоније, куће сандучаре, десетак кревета на расклапање , секира и ашов и шест васпитаника  у том мрачном простору  дугих зимских вечери уз две мале петролејке које осветљавају двориште, одбијају педагошко искуство својих учитеља. Одбијају тако и сву  људску културу.

Снежне мећаве су те прве зиме рано почеле. Двориште завејано сметовима снега . Путању нема ко да расчисти. Управник је молио васпитанике да то ураде, али му је Задоров рекао:

-„Путање се могу расчистити, али само нек се зима сврши јер ми ћемо расчистити, а снег ће опет нападати. Разумете?“

Волохов, који је увек држао руке  у џеповима  пришао је управнику не мењајући позу :

-„Па,  речено вам је...“

Олуја још није достигла свој врхунац, још није кренула у свој рушилачки поход иако се облаци већ згушњавају.

 А.С.Макаренко је изашао из њихове собе са гневом као тешким каменом који му притиска груди. Окамењени гнев је тражио кретање. Подигао је економа па су њих двојица чистили путању. При самом крају , на већ скоро очишћеној путањи, појавили су се Волохов и Таранец. Пошли су у град.

-„То је добро!“ – весело је рекао Таранец

-„Давно је тако требало“- додао је Волохов

Макаренко је скривао од начелника право стање у колонији јер  још није губио наду да ће измислити начин како да се са васпитаницима  споразумева. Први месеци рада су за њега и његове другове били месеци очајања, напора и немоћи али и месеци тражења истине.

-„Ја целог свог живота нисам прочитао толико педагошке литературе колико те зиме .“

Шта је главни резултат од читања ?

Да у рукама није имао никакву науку и теорију  и  да теорију треба  да извуче из реалних дешавања која су се одвијала ту пред његовим очима . Схватио је да ни једну  књишку формулу не може да примени на делу. Биле су му потребне: анализа и акција. Мора да пожури. Васпитаници су већ узели маха. Колонија је почела да личи на непристојно место. Према васпитачима се испољавао тон изругивања и мангуплука, причале се масне приче, грубо су захтевали доношење ручка, гађали се тањирима, играли се, демонстративно,  бодежима. Били су одлучни у одбијању да оду  и насеку дрва за пећи и са уживањем разбили дрвени кров шупе.

Једно зимског  јутра А.С. Макаренко рекао је Задорову да оде да насече дрва за кухињу. Одговорио му је , као и обично „пркосно- весело“:

-„Иди сам нацепај, има вас овде доста!“

Први пут су му се обратили на „ти“

„Гневан и увређен, доведен до очајања и беснила свим претходним месецима , замахнуо сам и ударио Задорова по образу.. Ударио сам га јако, он се није одржао на ногама и свалио се на пећ. Ударио сам по други пут, ухватио га за јаку, подигао и ударио по трећи пут.“

Одједном је видео да се Задоров јако уплашио. Био је блед, руке су му се тресле.

„Ја бих га , вероватно, још тукао, али он тихо и суздахом прошапута:

-„Извините Антоне Семјоновићу...“

 

„Први пут у животу ударио сам човека“

 

Сви заједно су тога дана  отишли у шуму , сви су заједно ручали у шуми , с апетитом и уз шалу. Нико није помињао оно што се десило тога јутра. Прихватили су и управниково наређење шта ће радити после ручка. У једном тренутку му је пришао Задоров и са озбиљним изразом лица рекао му:

-„Ми нисмо тако рђави, Антоне Семјоновићу! Биће све добро. Ми схватамо...“

 

„Имао је Задоров мио осмех,био је из интелигентне породице , то се одмах видело по доласку у колонију.  Говорио је правилно, имао је младо, однеговано лице,био је висок и  снажан. Како сам се усудио да такнем оваквог делију“

 

Не долази свака олуја  да нас поремети, одува, уништи. Нека  дође  и да нам пут расчисти.

                                                                                                                                                          

наставља се...

Богатић, 9. децембар 2022.                                                                                            

Јасмина Живановић

 

*“Педагошка поема“ од А. Макаренка, 1947 .Култура

**Константин Димитријевић Ушински (1824-1870.),оснивач руске педагошке науке

 

MAGAZIN

12.03.2022 Народно позориште:Одржана прва премијера драме Синише Kовачевића „Године врана“

Прва од две премијере представе „Године врана“, по тексту и у режији Синише Kовачевића, која се дешава током окупације и ...

03.05.2021 Књига „Слика једног краја“ Радомира Поповића и Бранислава Станковића - Историја Мачве кроз фотографије

Из штампе је недавно изашла књига „Слике једног краја“, историчара Радомира Поповића и Бранислава Станковића. У овом несвакидашњем издању аутори ...

14.02.2021 Драган Петровић Драги: Сцена је уточиште, духовни мир, љубав!

Поникао у расаднику талената на сцени аматерског позоришта у Богатићу, након четири године марљивог рада и труда, овог пролећа, основне ...
 
VRH