ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Građani reporteri

03.01.2016 Данас је Празник Очева

У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Недеља пред Божић, у народу је позната као недеља Отаца. У тај дан, који је уистину празник очева, они бивају "везани" од стране супруга, деце и унучади, али и свих оних који их могу назвати оцима, а од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Деца честитају празник, а отац онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. Ово везивање и одрешивање, којима је обележен тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу открива нам и велику истину о односу љубави и слободе.

Ово везивање подсећа на нашу честу, исконску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спријечен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.

 

Никола Милошевић, вероучитељ - Мачванска средња школа

 

MAGAZIN

12.03.2022 Народно позориште:Одржана прва премијера драме Синише Kовачевића „Године врана“

Прва од две премијере представе „Године врана“, по тексту и у режији Синише Kовачевића, која се дешава током окупације и ...

03.05.2021 Књига „Слика једног краја“ Радомира Поповића и Бранислава Станковића - Историја Мачве кроз фотографије

Из штампе је недавно изашла књига „Слике једног краја“, историчара Радомира Поповића и Бранислава Станковића. У овом несвакидашњем издању аутори ...

14.02.2021 Драган Петровић Драги: Сцена је уточиште, духовни мир, љубав!

Поникао у расаднику талената на сцени аматерског позоришта у Богатићу, након четири године марљивог рада и труда, овог пролећа, основне ...
 
VRH