ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Građani reporteri

06.06.2018 Сунца нашег неба: Зоран Станојчић

Мачва је онај комад земље „између зеленог Цера и зелених вода Дрине и Саве“(А.Г.Матош) – осликана и опевана, обасјана сунцем и капима росе , земља жита и хлеба, земља великих људи обдарених талентима и топлoм мачванскoм душoм. Земља је тo Јелене и Душка, Зорана , Мирослава, Ивана , Драгиње , Милене , Александра , Иване, Милана, Лазара, Николе, Марка, Срђана , Владимира , ... имена ђака генерације у Мачванској средњој школи. Сунца нашег неба.

Пре четрдесет година почео се вијорити мачвански барјак образовања. У сред центра Богатића, на ливади, где се шутирала лопта још невештим ногама малишана, подигнута је зграда средње школе. Том ливадском простору дат је смисао. Ако се подигне мост спојиће се две обале а саградиш ли школу дао си симбол и заштитни знак - амблем једном месту.. Створили су је људи не себи у славу већ да је дају на дар , драгоцени дар свој мачванској деци још нејаких крила, да науче да лете. Нису се требали више расипати по Шапцу, Лозници, Зворнику,... Остајали су ту у окриљу свог огњишта „што на босиљак мирише и душу греје“ (Б.Станковић). Младост је и, радост, обасјала мачванску варошицу а корифеји те младости обасјавају у њено име целу земљу.

„Како ћу ја ову школу оставити“ – говори матурант оцу , некадашњем ученику у истој школи.
„Оставићеш је сине али је никада нећеш заборавити“.

Сунца нашег неба: Зоран Станојчић

КАД ЛИПЕ МИРИШУ

Шта је време? Је ли то нешто што бројимо у сатима и данима који се нижу? Јесу ли то зиме и лета прошла , будућа? Јесу ли то нашa сећања? Пролази ли ?

Не знам.

Оно што знам јесте да ми пролазимо, a да је времену због тога сасвим свеједно. Бити - постојати у времену и пролазити кроз време су наше главне одреднице. Додајем још једну : и враћати се.

На пут дуг дванаест година уназад крећем „лицем у лице“ са младим човеком Зораном Станојчићем. Сећам га се само у обрисима тренутака: првог септембра 2006. године док стоји са групом својих вршњака уписаних у први разред средње школе пред главним улазом у школску зграду и чека да звоно означи почетак; тужног на почетку другог разреда јер губи оца; његовог учешћа и успеха на републичком такмичењу у четвртом разреду; испуњења свих услова да понесе „Вукову“ диплому и свечане доделе признања за ђака генерације.

Све своје собом носи.

Из уљуљканог породичног амбијента , где одраста са родитељима и старијом сестром, завршава основну школу у Клењу и са Вуковом дипломом уписује се , по својој жељи, у Мачванску средњу школу у образовни профил : машински техничар за компјутерско конструисање. Са још једном Вуковом дипломом и признањем - Ђак генерације, одлази у Београд на Машински факултет. Понео je сећањa на драге ликове својих вршњака и професора. Повео је и Љубицу , држећи је за руку.

Награде и признања му нису биле циљ већ су му само послужиле као потврда да је на добром путу. Не истиче их и не спомиње. Не обавезују га и не учествују у дефинисању његове личности. Врло је учтив. Говори разложно и тихо. Открива себе са мером и дивим се тој особини коју поседује. И кад говори о критеријумима које себи поставља и према којима мери своје задовољство и кад поставља питање: да ли смо добри, делимо ли са другима барем вишак , све то „мером ствара“ и ако смем да приметим да му је мера и „закон живљења „ . (Пиндар, старогрчки лирски песник „јер у животу треба да све човек мером ствара/радост живота кратка је века..“)

Сећањa

Срели смо се пред главним вратима школе. Некад је крај тих „вратница двојних“ имао петнаест година и кроз њих ушао у четири године дуго образовање. Чекала га је велика промена коју је савладавао самопоуздањем . Готово никада није сумњао у себе. Учио је са разумевањем , а математика му је била омиљени предмет . Привлачила га је и занимљивост стручних предмета. Сваког професора је вредновао по нечему Истиче њихову посвећеност свим ученицима и бригу о њима, њихову разноврсност у знању и уношење „егзотичних“ садржаја у наставу, темељност, суптилну строгост, пријатност и финоћу, разумевање. Од сваког је учио. Стечена сазнања је проширио на факултету. Жао му је што образовног профила који је он похађао више нема у нашој школи jer, како каже: „тај смер за машинство пуно значи“.

Карактерише средњу школу као прекретницу у развоју и потребу да сви раде на стварању здраве школске климе у којој ће сви напредовати према својим способностима.

Сећа се лепог дружења, другарства које је владало у одељењу и својих успеха. И губитка друга Ђорђа Петровића.

„Нема ни једног нашег сусрета без помињања и сећања на њега“.

Тако су две туге обележиле Зоранов средњошколски период: туга за оцем и за другом.

Много више било је радости.

„У средњој сам стекао другове за цели живот. Навешћу двојицу : Младена Пузића, искреног и правог друга и Мирослава Будимировића од кога сам учио какав треба да имам однос према животу , да ствари треба прихватати такве какве јесу и не одустајати“.

Извори задовољства

Да ће да студира „класично“ машинство знао је још у средњој школи, а дефинитивно у четвртом разреду када се припремао за такмичење из предмета Компјутерско конструисање. На факултету бира смер - бродоградња због веће могућности и слободе избора - од малих до великих трговачких прекоокеанских бродова. И због великих изазова .

Живи У Београду. Од јануара ове године ради у бродоградилишту у Засавици на прорачуну конструкције брода методом коначних елемената. Путује сваки дан. Налази смисао у задовољству позивањем на Конфучијев цитат:

-„Ако радите оно што волите нећете морати да радите ни једног јединог дана свог живота“- и изговара га уз малу несигурност да ли је добро цитирао великог мислиоца. Јесте.

-„Па шта ти онда радиш ? “ - морам да га питам

-„Шетам, трчим, читам. Волим своје време“. Чита историјске романе , а од класика издваја Ф.М. Достојевског. Посебно му је пријало његово дело „Записи из подземља“, које би свако бар једном у животу требао да прочита јер задире у суштину људског живљења.

- „ А шта шетња теби значи“? - питам га више из радозналости.

- “ Једноставно ми прија. Наизглед банална, шетња је најбоља ствар коју можемо да радимо. За мене је она дружење са девојком, јер углавном са њом шетам. У шетњи сам опуштен, на паузи сам и тада ми падају одговори на важна питања и нека решења за текуће изазове. “

Сада ми је јаснија Џобсова (Стив Џобс, оснивач Епла) реченица у којој објашњава да се креације не извлаче из ничега јер када питате креативне људе како су нешто урадили као да се осете кривима јер нису ништа урадили „само су нешто видели, повезали искуства и синтетизовали нове ствари“ Или су само „једноставно“ шетали до чина открића. Бетовен је уживао у дугим шетњама увек са папиром и оловком у руци за случај инспирације, Чарлсу Дарвину је стаза за шетњу била јако важна и све што је у шетњи примећивао директно је стављао на папир. И Чајковски је шетао, а С. Кјеркегору (данском филозофу) шетња је користила да се „ушета у своје најбоље мисли“.

Има дугорочне и краткорочне планове. Ови потоњи зависе искључиво од њега и ту нема одустајања

Достигао је степен зрелости који се полако ближи целовитој личности, рекла бих - идеалној.

Љубица

На путу одрастања препреке је савладавао уз помоћ породице: мајке, сестре, зета и Љубице. Сестра је након средње школе у Богатићу завршила студије ветерине. Са својом породицом живи и ради у Београду. Љубица му је подршка од почетка до данас и њу сматра делом породице.

Ко је Љубица?

Млада девојка, одлична ученица са стеченом дипломом средњег стручног образовања економског усмерења која излази на главна врата школе држећи Зоранову руку и заједно са њим одлази на студије математике у Београд.

Млада девојка која је нежно и тихо Зорану рекла „да“ 26. маја, месец дана након упознавања. Провели су скоро четири године у истој згради а да се нису познавали. Љубица је његова велика подршка и „друг нераздвојни“ до данас. Професор је математике у једној београдској школи. Своју везу ће озваничити и, стати на „паметан“ камен овог 28. јула на дан Зорановог рођења.

Зона удобности

Доброта и индивидуалност красе овог младог човека. По томе вреднује и друге људе.

Доброту као људску врлину цени изнад свега За зло у људима налази разлог у незнању. Не оном књишком већ незнању о себи. Рођени смо да ризикујемо, да не живимо по већ утврђеном моделу који одобрава већина, да имамо свој став, да се издвојимо из групе, да не осећамо досаду, незадовољство, празнину, неиспуњеност. Треба изаћи из заштићене зоне, такозване „зоне комфора“ у живот и стати на своје ноге. А стајати на својим ногама сматра врхунским достигнућем. Промена себе је једина константа.

Путeм свиле

Родном Клењу, чувару детињства и успомена увек се враћа . Боравио је месец дана у Бечу , у оквиру студентске праксе, довољно да осети културу једног европског града. Сматра да је структура људи свугде иста и да је људска суштина свугде иста.

-„Да ли би напустио своју земљу?“- питам без наслућивања одговора.

-„Одлазак ми не би представљао проблем али ми није то жеља. Отишао бих са намером да донесем неки посао овде. Гледано из ове перспективе не бих нигде ишао да останем. Овде, у својој земљи тежим успешном животу, кроз испуњеност професијом, стварањем сопствене породице и личним задовољствима“.

Жели да путује својом земљом и Европом Жели и да се једног дана отисне и преда егзотичности Пута свиле. И авантури самог путовања. Градови на том путу: Самарканд, Баку, Ташкент,... буде му машту. Овај пут је велико цивилизацијско наслеђе који повезује народе и културу. Нисам га питала како ће путовати. Да ли ће можда ићи „Морским путем свиле“ који према плану, треба да повеже Кину са Персијским заливом и Средоземним морем.

-----------------------*--------------

Јун је. Шири се опојни мирис липа и , све на растанак мирише као и пре осам година када су отишли “у неки нови живот, на неку обалу другу“(М. Антић). Диван је осећај када сретнете некога после толико година и када у некадашњем ученику осетите правог човека.

„Ех да је мени човека срести“, вапи песник Вјекослав Вукадин.

Ја сам имала ту част да га сретнем и проведем са њим једно јунско пре подне.

Јасмина Живановић

 

MAGAZIN

12.03.2022 Народно позориште:Одржана прва премијера драме Синише Kовачевића „Године врана“

Прва од две премијере представе „Године врана“, по тексту и у режији Синише Kовачевића, која се дешава током окупације и ...

03.05.2021 Књига „Слика једног краја“ Радомира Поповића и Бранислава Станковића - Историја Мачве кроз фотографије

Из штампе је недавно изашла књига „Слике једног краја“, историчара Радомира Поповића и Бранислава Станковића. У овом несвакидашњем издању аутори ...

14.02.2021 Драган Петровић Драги: Сцена је уточиште, духовни мир, љубав!

Поникао у расаднику талената на сцени аматерског позоришта у Богатићу, након четири године марљивог рада и труда, овог пролећа, основне ...
 
VRH