ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Građani reporteri

21.05.2019 Најбољи литерарни рад са конкурса који су расписали КОЦ и МСШ „Јанкова Мачва и моја Мачва“ - Теодорa Миланковић

На свечаности отварања манифестације "Дани Јанка Веселиновића" проглашени су најбољи литерарни радови  везани за живот и дело аутора најчитанијег романа у српској књижевности, са конкурса расписаног у Мачванској средњој школи, у сарадњи са Културно-образовним центром Богатић. Као најуспешнији рад на тему "Јанкова Мачва и моја Мачва" оцењен је састав Теодоре Миланковић, а награђене су и Анђела Ђурковић и Милица Радовановић.

 

„Јанкова Мачва и моја Мачва“ - Теодора Миланковић, II2

Равница, простор који су откинуле и загрљајем заробиле две реке, плаховита Дрина и мирна, тиха Сава. Бежећи пред њима, а немајући куд, просула се до плавичастог Цера Мачва, колевка војводе Стојана Чупића, војводе Милића Дринчића, Зеке Буљубаше, хајдух Станка, Милића Станковића... Мачва, и моја колевка, мој завичај, мој дом и моје свето место где су ми корени и где је све моје, све што сам ја. И као по неком платну Милића од Мачве, негде у даљини, високо изнад мене седи, за старим, дрвеним столом, с пером у руци, Јанко Веселиновић. Око њега мачвански хајдуци и бунџије. А при дну платна, у школској клупи, над белом хартијом, замишљен мој лик. Не усуђујем се ни слово да напишем. Само бих крајичком ока да завирим у дане кад је шкрипало Јанково перо...

Утабан, нераван сеоски пут. Клацкају таљиге за кравама упрегнутим у јарам. Ливаде покошене, па сено мирише на неку сласт и мед. По обалама распукли цветови зове, авдике, чичка и кадуље. Неке тек косачи косе. Откоси прави, а косци певају и задиркују оног последњег. Сунце припекло, купа зраке у својој капи зноја и шара по голим плећима момачким. О појасу им рог с водом и белегија, по каткад да коси ивицу дотерају. У суседној њиви копачи копају кукуруз. Мотике се ускомешале око зелених стабљика, кидају попонац и лозицу са младих пера што остају за копачима да ћарлијају на ветру. Зауставише се и таљиге. Звецкају српови и распреда се ужад. Није могло раније, док роса не спадне са тешких, набреклих, жутих класова. Снаше попорављају кецеље и мараме да их ветар не стргне док вежу и дену снопове у крстине. Избледеле су од цеђи и прања, ал' нека. Сутра кад крену на пијац, обући ће беле, везене блузе и јелеке, повезати цицане мараме и обути оне ,,стајаће“ ципеле, па ће се саме питати: ,,Јесам ли ово ја од јуче што би у поцепаним опанцима?“ Мука је то. Носи се док се не поцепа, искрпи, па опет носи док конац не попусти. Једино срце не попушта. Издржљиво је и вредно. Домаћин клекну, прекрсти се и шапуће нешто. Захваљује се Богу на златном дару што се просуо испред њега. Пољуби срп и први влатови већ падају. Свуда се чује песма, цика и смех. Нико главу не диже само домаћин понекад очи, према небу. Стрепи да од Босута ил' са Цера не залута неки мрки облак. Учини му се да чује грмљавину. Ослушне, а онда схвати... Добро је, то само туче његово срце док жање.

Већ је одавно прошло подне. По покошеном стрњишту, у хладу под старом оскорушом, залепрша се бели чаршаф, а из цегера и развезаних повразача почеше руке да износе сир, кајмак, кувана јаја, печени кромпир, сланину осушену још прошле године, качамак жут као да се у њега маслачак утопио, лук, парадајз, проју, тврду, али не питају гладна уста за то, ракију и хладну воду коју је у балону момче тек са извора донело. И не приметиш, а већ прошао дан. Уморни сељани враћају се кући. Боли их сваки корак, али не маре. Има у

амбарима клипова и зрна, у магазама довољно жита, у млечарима набреклих качица од сира и сомуна великих к'о лубенице.

И ено, већ се указују први воћњаци, пегаве крушке и јабуке, шљиве и кајсије. Иза њих мале штале и уџерице и ниски дрвени плот поплетен врбовим прућем ил' јасиком. Вијугав, плавичаст дим са трошних оџака казује ту је дом, облепљен влатом и плевом, сиромашан и наизгледан, ал' пун живота као кошница. На столу лампа или свећа, ал' довољно светла да човек у човеку види пријатеља. И таман помислиш да ће у сан и човек и мрав, оно сокаком запева неки деран, прескаче плотове и вајате и жури пречицом на прело у Црну Бару или Салаш.

А онда, стиша се све, само још цврчци цврче и у тој немој тишини затекох себе под оскорушом, које нема више. Не знам ни како јој изгледа род. Кажу да има горак и опор укус и да јој опрост зна грло стегнути, па нит ваздуха да узмеш, нит реч да кажеш, баш као ја сад. Опустела поља у мојој Мачви. Не чује се жамор, смех и цика. Влатају поново, ал нека друга, друкчија жита. И хлеб је бео, мирише, ал не к'о онај велики сомун из фуруне што на лубенице подсећа. И куће велике, као дворци, као палате. Хиљаде сијалица бљеште у њима, а ипак не можеш човеку – пријатељу очи сагледати. Негде их сакрио, ил' погне главу, као да му је мрско што те срео. Види те, а неће да те види. У пољима више ни чавка зрно не дира због боје, због укуса или због неке тежине у ваздуху што се надвила над мачванском равницом. Понегде сретнем мирисни цвет зове, авдику, чичак и кадуљу само у књигама виђам. И памтим ласте, али их нисам видела скоро. Друкчије певају птице, све ређе и тише, али се поваздан чују тупи звуци мотора, машина, тестера од којих ни ноћи нису мирне, а ваздух све више дави и гуши. Коса, мотика, срп и виле одавно о неком клину висе или чаме у тами, испод срушеног зида ћерпичаре у коров зарасле. Мада, учини ми се понекад, кад сунце обасја шибље и остругу, да неки момак пласти сено. Али схватам да је то само авет. Заборавила је нека душа нешто на кућном прагу, па не може да нађе. Ни момци на прела не иду, нити девојкама расплићу кике, а поглед девојачки више не сјаји љубављу и жаром због неког Станка, Саве ил’ Милана, већ сјаји сјајем онога у шта су им се очи утопиле. Утихнуле им и песме и тугованке и све се ређе певају успаванке. Ћуте и фруле, заборављене. Само понекад о некој реткој свечаности, по њима заиграју прсти последњег фрулаша. Тад крв јурне у образе, руке се дохвате, а ноге лете и ето мачванског кола ком не можеш да се надивиш, не можеш гледајући да одолиш и не можеш да не осетиш жал за младошћу што прође ил’ што је олако проћерда.

И све је другачије. Оно некад и ово сад. Лепо је лепше и ружно ружније. Али у срцу, Мачво моја, иста ти остајеш. Исте ти ноге прашину дижу, исте те руке плеве, крсте се истим правцем и иста уста врата на цркви љубе. Још славимо славу наших прадедова, ломимо колач и на сто износимо свећу, вино и жито. Ко би други сем нас? Зато су нам те оставили. Бранили су те сељаци твоји када год је требало, колико су могли, узмицали и враћали се, напуштали те и уздисали. И свако од њих оставио ти је по нешто: ко живот, ко сузе, крв, бол и радост, неко врисак и клетву, понеко песму, понеко причу, а неко вечни живот једног времена записан у роману или осликан на некој слици.

А шта је остало мени? Да чувам све твоје од заборава и да те волим такву каква јеси, јер другачију нити имам, нити је желим. И ове стихове, неспретне, стидљиве, али искрене...

 

Мојој Мачви

Одем ли икад, родно место моје,

заробићу ти зенама сводове,

поља, лугове, мириса опоје,

с коровом срасле капије, плотове...

 

Понећу бусије, крв, зној и снове

кад крену кише, да рану превијем,

да пред шта клекнем кад звона зазвоне,

с јауком у срца да те завијем!

 

Мој дом си, завичај, отац и мати,

место за последњи уздах и кости,

ал’ душа моја с тобом ће остати

уместо тебе, да ми не опрости.

 

MAGAZIN

31.05.2019 Светски дан без дуванa

Сваке године, 31. маја, Светска здравствена организација (СЗО) и њени партнери широм света обележавају Светски дан без дувана. Кампања има за ...

19.11.2018 Света тајна Јелеосвећења служена у Kлењу

Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име ...

14.11.2018 Зашто окрећемо главу-Витез Кo- ја?

Na прометном месту, пред седмогодишњом ћерком која вриштећи моли млађу особу да јој због мизерних разлога не бије оца, поново је изостала реакција ...
 
VRH