05.01.2017 Слово о празнику
Празник је реч која по свом значењу указује на празнину у времену насталу немањем обавеза и свакодневних делатности у том дану. Празник асоцира на доконост, ленчарење и нерад. Посебно се може приметити начин обележавања државних или грађанских празника попут Нове године и Првог маја, који се памте по количини испеченог меса, стадијуму пијанства и тематским музичким хитовима. После таквих празника остају живописне успомене које ће се причати годинама у друштву, деци и унуцима, да сведоче какви смо ,,некад луди били''. Да, ,,бити луд'' је изгледа саставни елемент култа празника у пројекцији каква је изгледа спонтано или не, формирана да се следи. Чак се и сама ноћ дочека нове године зове ,,најлуђом'' ноћи. У њој се пуца, бацају петарде, прште прангије и ватромети, а све са образложењем да се тако људи веселе и да је то српски обичај.
,,Луцкавост'' празника које смо споменули прелази у значајној мери и на поље верских празника. Тако се и крсне славе прослављају са акцентом на богатој трпези, разноврсној понуди пића, код неких уз музику, а онда се начну теме везане за политику, спортско навијачко ривалство, естраду, све зачињено ружним и накарадним речима и мислима, које чак доводе до отворених вербалних и физичких сукоба. Изгледа је ,,лудост празника'' без много сумње присутна и у прослављању живота светаца, а то изгледа и да није тако скорашњег датума (Ивкова слава је написана пре више од 120 година).
Ипак, постоји један празник који се опире таквим активностима и не дозвољава тако лако да оне постану саставни део његовог култа. Он жели да остане празник мира и тишине, коју чак и природа поштује, јер и она тада мирује, тихује, спава својим зимским сном. Он не сабира госте на свечану гозбу, колико домаће окупља око огњишта и једног хлеба, који је центар његове празничне трпезе (да, на првом месту чесница, тек онда печеница). У њему не треба да се пуца, јер пуцање асоцира на рат, а не на мир и радост и српски народ се није радовао ратовима. У њему се бди, (одатле назив Бадњи дан и Бадње вече), ишчекује рођење Детета које доноси много тога са Собом. Доноси нову еру, нову утеху и наду и носи поруку тајанствено најављивану хиљадама година раније: Бог се јави у телу. Те речи треба да одзвањају у хладним и празним ходницима људских душа. Бог се јави у телу. Те речи треба понављати изнова и изнова, лагано и полако, док се не схвати њихово значење, а то је да је духовно постало материјално, небеско је постало телесно, бескрајно постаје ограничено, Бог вечни постаје човек смртни, да би кренувши са тог полазишта привео човека у рај из кога је човек сам себе истерао. Зато свети Атанасије Велики и кличе и учи нас - Бог је постао човек да би човек постао Бог.
И ту долазимо до нашег празничног парадокса – ко је овде луд? Да ли они који лудују хранећи своје тело материјалним добрима и сладостима овога света или они који у лудости верују да Бог може постати људско биће?
Вера представља један од најслободнијих потенцијала човека, лагана и ослобођена било каквих стега и граница. Својом вољом бирамо у шта ћемо и како веровати, а то веровање онда постаје саставни део нашег живљења. (Што би рекао старац Тадеј Витовнички какве су ти мисли, такав ти је живот). Тако онај ко се срцем и душом веже за небеса, од њих и може да ишчекује спасење, а онај ко се везује срцем и душом за материјално и потрошно, на то и своди свој живот, на храну, пиће, телесну угодност и јефтину забаву. Таквоме на крају крајева и не треба повод за славље, јер је то оно што човек иначе и има сваки дан. Како лисица рече малом принцу, ишчекујући његов долазак, - ,,за то су потребни обреди''. ,,Они чине да се један дан разликује од других, један сат од других сати.'' Ако је веровати једној лисици и ако је то дефиниција обреда и празника, онда Божић засигурно то и јесте. Ноћ другачија од свих других ноћи, оброк посебнији од свих других оброка, јутро лепше од свих других јутара.
Никола Милошевић
