ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Magazin

21.05.2016 Mačva poslednja kuća

Mačvanska sela su nekada bila košnice prepune dečijih osmeha, raspevanih kopača i netaknute prirode. Živelo se teško, sve se radilo ručno, ali ljudi su bili srećniji. Ne zato što nisu znali za bolje, već zato što su znali da cene ono što imaju i nikada nisu želeli više nego što godina roda iznese  i ono što život  čoveku prirode pred oči site na sto donese.

Živelo se u velikim zadrugama, familije su neretko brojale i više od deset članova. Mladi su obično živeli u ušorenim selima, dok su stariji kolebarili u atarima, čuvajući stoku, obrađivajući  zemlju i kolebarsko domaćinstvo. Radilo se od jutra do mraka, volovima i konjima se oralo i poslovalo na njivi. Iz utrobe crne mačvanske oranice se školovalo, ženilo, udavalo i u vojsku ispraćalo. U sumrak, kad umorni volovi nogu pred nogu sa njive povuku taljige prašnjavim sokakom, čula bi se pesma kopača, smeh srećne dece  koja napokon idu kući, gladna i  pocrnela od jarkog sunca. S večeri, na prelima se iskupljalo sve mlado po selima, igralo se i pevalo, u kolu upoznavalo, sutradan ženilo i udavalo. A danas, puste seoske ulice ćute. Nadvio se oblak brige i neizvesnosti. Mladi se ovde odgaje, završe osnovno školovanje, a mnogima potom majke u putničke torbe spreme sve uskusne slasti, da potraga za boljim životom u tuđini ne bude toliko gorka. Teški su takvi rastanci mačvanskih roditelja i dece. Prepuni i sreće i tuge, kao kad udaju ćerke. Znaju oni dobro šta je najbolje za njihovu decu: „neka idu, nek nađu sebi bolje“, a kamen međaš dušu pritisnuo svom težinom i damari udaraju kao klepetuše. Sposobna su mačvanska deca odgajena na muci i znoju, hlebom od sedam kora...Bogu hvala lako se snađu, naučeni od malena da poštuju rad i njegove plodove, da cene druge, ali i sebe. A onda, možda i baš zbog toga, retko se vraćaju kući, osim vikendima da posete svoje roditelje.

„Idem tako ja selom i nešto razmišljam, Bože koliko praznih kuća je u našoj ulici. Vidiš recimo onaj imade dve ćerke, obe se udaše, ostade on sa ženom. Oni tamo prema lugu, otišli kud koji za boljim životom, nikog živog u kući ne osta. Ima i ovih naših jarana, nikad se neće oženiti. Ništa im ne fali, al nema prilike...neće više nijedna da živi na selu“, priče su koje ćete nažalost čuti u svakom mačvanskom selu.

U potrazi za boljim životom, davnih pedesetih, Tomislav Vujić napušta roditeljsku kuću u Metkoviću i odlazi u Ameriku. „Stekao sam dovoljno, obezbedio decu, kupio ženi i meni kuću na Floridi, da imamo gde da dočekamo starost. Sve vreme željio sam moju kuću u Mačvi, moj narod i roditeljske grobove. Dok sam bio mlađi, više sam radio, manje mislio i tako sam pobeđivao tugu i žal u srcu. Sada kada me je stigla starost i bolest daleko od rodne grude, moje misli su svakodnevno u Mačvi. Hodam po mojim njivama, obilazim moje zabrane i voćnjake i sve mogu da vratim i slike da stvorim, samo ne mogu ponovo da osetim ukus domaće pogače, slast zrele kruške jeribosne, hladnu vodu iz bunara, miris trešnje i bagremovog cveta. Ne osećam više ni fizički bol, koliko rane na duši koja vapi za zavičajem“, kazuje Tomislav u tuđini.

 I njegova kuća je ostala pusta, deca zauzeta poslom i opstankom ne razmišljaju o povratku. Njegova kuća je samo jedna od mnogih, koja se predala zubu vremena i sudbini mačvanskih ognjišta.

Danas u Mačvi živi se mnogo naprednije, ne mogu sebi dati za pravo da kažem, živi se bolje. Ali Mačva je danas prepuna praznih i napuštenih kuća, zaparloženih avlija, pašnjaka i obala. Između dva popisa 2002. godine i 2012. godine, kao posledica migracije i negativne stope prirodnog priraštaja, u opštini Bogatić „nestalo“ je 4107 stanovnika, a do danas ko zna koliko. U  2015. godini sklopljeno 140 brakova, razvedeno 52, dok je u 2014. godini venčano 139, a razvedeno 63 bračna para. Najveći procenat razvoda u odnosu na sklopljene brakove po mestima opštine  je u Bogatiću, gde je u 2014. zaključeno 35, razvedeno 20, u 2015. godini sklopljeno 44, a razvedeno 19 brakova. Ovi podaci govore o mnogo čemu, najviše o teškim uslovima života. Zbog velike nezaposlenosti, mladi se sve ređe odlučuju na brak, a sve češće pakuju kofere i odlaze “trbuhom za kruhom”. Iza sebe često ostavljaju stare roditelje, koji nisu u stanju sami da održavaju domaćinstva. Mnogi se nikada i ne vrati na kućni prag, pa otuda je po mačvanskim selima puno opustelih kuća i zapuštenih njiva.

I niko ne misli i niko ne haje. Život teče i ovde kao god i tamo u gradskim košnicama. Samo što se mnogo naše dece rađa u tuđim kolevkama, prohoda na betonu, a ne po bašti i pradedovskim stazama. Proleće se budi, jorgovan miriše, Drina teče, a poslednja kuća u Mačvi čeka svoje ukućane.

 

N.Isaković

 

GRAĐANI REPORTERI

30.08.2019 Društvo Roma Bogatić - Školski pribor za školarce iz socijalno ugroženih porodica

Svake godine za decu iz socijalno ugroženih porodica, sopstvenim finansijskim sredstvima, obezbeđujemo pribor za decu predškolskog i osnovnog brazovanja. Uoči ...

26.06.2019 Đorđe Jovanović u reprezentaciji Srbije

Posle uspešnog nastupa na Prvenstvu Srbije u višebojima i obaranja državnog rekorda u desetoboju za mlađe juniore, Jovanović Đorđe je ...

12.06.2019 Grnović ponovo na krovu Balkana

Za vikend je na grčkom ostrvu Naxos održan Drugi međunarodni miting u višebojima, takmičenje koje ima snagu Balkanskog prvenstva kada ...
 
VRH