ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Magazin

28.09.2018 У пркосима над животом између блата и злата

Док Мачва није ушорена живело се у сеоским атарима, мачванским потесима, званим кућишта. О тим временима сада још поносно беседе колебари, оживљавајући успомене  из живота у природи наших предака.  Један од последњих мачванских колебара, Милан Гвозден Павић, љубоморно чува свој комадић раја у дубљанском атару. Колеба, саграђена на Митровдан 1817.године, више од два века одолева зубу времена, а у њој се редовно, уз чашицу разговора, Гвозден с пријатељима присећа прошлих дана.

„Пре је било другачије, певало се, ћукорило се, веселило се, онако, без музике, без ичега. На сваких триста метара била колеба. Ал’ пале у жару. Ја се борим да моја не падне. Памтим кад су овде около били копачи, а ја дечак вирим кроз плот, па се дивим девојкама како су лепо обучене, оне предошње скуте, па кецеље, а ја се питам што оне не носе прегаче. Нисам тада знао да их носе само удате жене. Наши оду за послом, мене и брата оставе саме да овде колебаримо, мали смо били, нисмо ни у школу пошли. До мрака будемо сами, нисмо имали играчке, ни лопту, смишљали неке своје игре да време пре прође. Ко би сад тако смео оставити децу саму. Друго време било“, сећа се Милан Павић.

Живот и успомене из колебе ни сад не би мењао ни за шта. Седам генерација Павића, од Милановог прадеде до унука, боравило је у овој кућици у природи. Како каже, сви су се погајили, сви су здрави и код колебе  нико није био болестан.

„Много ми је лепо и кад се само подсетим свега. Чини ми се да бих умео ону природу сад да нацртам како је некад било. Ја сам овде около упамтио 36 колеба. Сад је спало само на ову моју, која од кад је озидана никад није била празна. И зимовало се, ал’ нема више ко. Ја сам старији, моја деца и унуци долазе овде, али се не задржавају дуго. Много су се људи сада отуђили од природе, само гледају у те телефоне и да им је да иду шором. Пре то није тако било. Време је учинило своје, па сад, како нам је тако нам је. Без обзира на то мени је овде срце најпуније, овде имам свој мир и за мене нема лепшег места на свету“, каже Гвозден.

Код Павића колебе обори, штала и овчара ни данас нису празни. Стадо оваца пасе на великом пашњаку, поред кога се простире воћњак од 40 ари, који Милан сваке године сам вешто калеми, па му сазри и крушка на јабуци.  Мали рај, који је наследио од својих предака, Гвозден предано негује и свима поносно говори да у њему има све што му је потребно.

 

 

Пројекат "Мачванске колебе у модерном руху" суфинансиран је из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.

,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

 

GRAĐANI REPORTERI

09.10.2019 ДЕЧИЈА АТЛЕТИКА У ДЕЧИЈОЈ НЕДЕЉИ

У оквиру Дечије недеље 9. октобра Спортско удружење “Атлетика Богатић”, сарадник Одбора за веронауку Епархије шабачке, ученицима ОШ “Јован Цвијић” ...

30.09.2019 Dragan Bohnec vicešampion Srbije

U Kruševcu je prethodne subote održano Prvenstvo Srbije za mlađe pionire i na njemu je Dragan Bohnec uspeo da osvoji ...

27.09.2019 КРСТОВДАН У КЛЕЊУ

Hа празник Воздвиженија Часног Крста - Крстовдан, предвођени својим вероучитељима, ученици ОШ “Лаза К. Лазаревић” у Клењу посетили су храм ...
 
VRH