ImpresumUslovi korišćenjaMarketingKontakt

Magazin

28.09.2018 У пркосима над животом између блата и злата

Док Мачва није ушорена живело се у сеоским атарима, мачванским потесима, званим кућишта. О тим временима сада још поносно беседе колебари, оживљавајући успомене  из живота у природи наших предака.  Један од последњих мачванских колебара, Милан Гвозден Павић, љубоморно чува свој комадић раја у дубљанском атару. Колеба, саграђена на Митровдан 1817.године, више од два века одолева зубу времена, а у њој се редовно, уз чашицу разговора, Гвозден с пријатељима присећа прошлих дана.

„Пре је било другачије, певало се, ћукорило се, веселило се, онако, без музике, без ичега. На сваких триста метара била колеба. Ал’ пале у жару. Ја се борим да моја не падне. Памтим кад су овде около били копачи, а ја дечак вирим кроз плот, па се дивим девојкама како су лепо обучене, оне предошње скуте, па кецеље, а ја се питам што оне не носе прегаче. Нисам тада знао да их носе само удате жене. Наши оду за послом, мене и брата оставе саме да овде колебаримо, мали смо били, нисмо ни у школу пошли. До мрака будемо сами, нисмо имали играчке, ни лопту, смишљали неке своје игре да време пре прође. Ко би сад тако смео оставити децу саму. Друго време било“, сећа се Милан Павић.

Живот и успомене из колебе ни сад не би мењао ни за шта. Седам генерација Павића, од Милановог прадеде до унука, боравило је у овој кућици у природи. Како каже, сви су се погајили, сви су здрави и код колебе  нико није био болестан.

„Много ми је лепо и кад се само подсетим свега. Чини ми се да бих умео ону природу сад да нацртам како је некад било. Ја сам овде около упамтио 36 колеба. Сад је спало само на ову моју, која од кад је озидана никад није била празна. И зимовало се, ал’ нема више ко. Ја сам старији, моја деца и унуци долазе овде, али се не задржавају дуго. Много су се људи сада отуђили од природе, само гледају у те телефоне и да им је да иду шором. Пре то није тако било. Време је учинило своје, па сад, како нам је тако нам је. Без обзира на то мени је овде срце најпуније, овде имам свој мир и за мене нема лепшег места на свету“, каже Гвозден.

Код Павића колебе обори, штала и овчара ни данас нису празни. Стадо оваца пасе на великом пашњаку, поред кога се простире воћњак од 40 ари, који Милан сваке године сам вешто калеми, па му сазри и крушка на јабуци.  Мали рај, који је наследио од својих предака, Гвозден предано негује и свима поносно говори да у њему има све што му је потребно.

 

 

Пројекат "Мачванске колебе у модерном руху" суфинансиран је из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.

,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

 

GRAĐANI REPORTERI

29.11.2018 Дечија атлетика у ОШ Лаза К Лазаревић

У фискултурној сали ОШ "Лаза К. Лазаревић'', ученицима од првог до четвртог разреда, одржана је демонстрација атлетских дисциплина у оквиру ...

24.11.2018 СЛАВА ХРАМА У БЕЛОТИЋУ

Све што смо научили и чему смо се посвећивали на пољу духовности, веронауке и молитве, свој врхунац је доживело у ...

16.10.2018 POZDRAV IZ MOLDAVIJE - Piše Teodora Milanković

Srbijo moja, evo me na  „vrhu sveta“, na mestu gde Sunce spava i gde se čuje kako gromovi dišu... U ...
 
VRH