03.01.2016 Umro najčuveniji mačvanski pesnik Borisav – Bora Simić
Borisav – Bora Simić rođen je na Krstovdan 27. septembra 1929. godine u Glušcima, a umro je danas 3. januara 2016. godine. Pesnik,seljak i samouki zanatlija, živeo je u malom vajatu, u dnu uskog, starinskog dvorišta u rodnim Glušcima. Mačvanski Jesenjin Bora Simić napisao je više od dve hiljade pesama, koje su prevođene na mnoge strane jezike i ušao je u desetak antologija. Pesmom “Mačvanka” vinuo se visoko u nebo srpske poezije, gde su i mnoge druge njegove pesme našle svoje zasluženo mesto.
"Mačvanko, jabuko sumraka nad Bitvom, luda harmoniko ucvetalih livada glušačkog proleća, lepotice kažnjenika u logoru pesme, predobra dušo!", (pesma “Mačvanka) stihovi su zavičaja, nepresušnog izvora inspiracije umetnika duše velike kao atari ravnice nepregledne.
“Neshvaćen od sredine u svim vremenima, Boru je rodila majka Ljubica, rođena u istom selu, od familije Kostadinović. Prezime je dobio od oca Dušana, Solunca, ranjenog u selu Stara Popadija, ispred Kajmakčalana. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, a kasnije čitao isključivo sa iscepanih novina, koje je kao čobanin nalazio zakačene na trnovitim poljskim žbunovima. Gutao je nejasne i isprekidane tekstove, uvek željan novih saznanja o svetu. Učitelj mu je bio Mihailo Đuričić, jedan maštovit čovek koji se kasnije zapopio i Bori 1939. i 1940. predavao veronauku, što mu je još više raspaljivalo maštu, osiguravajući u budućnosti maštara u poeziji. Tako čitajući oduvane papire novina sa trnja i trnjina, skine Bora u Kućištu sa takvog jednog žbuna 1953. godine reportažu iz "Borbe" o najstarijem seljaku pesniku Živanu Stevanoviću iz Brestovca u Gruži. Kad je Bora pročitao naslov teksta "Srpski seljak slavi trideset godina svog književnog rada", to ga je toliko ohrabrilo da je odmah seo i napisao po prvi put u životu svoju pesmu.
Šezdesetih godina, zajedno sa Dobricom Erićem, Darinkom Jevrić, Momčilom Tešićem, Vukosavom Andrić, Milenom Jovović i Srboljubom Mitićem biva zastupljen sa većim brojem pesama u antologijama i izborima pesama u redakciji Dragiše Vitoševića, dr Vladete Košutića i drugih, štampanih sem na srpskom i na italijanskom, francuskom i španskom jeziku. To su antologije: Orfej među šljivama, Kragujevac, 1963, Cvetnik, Prosveta, Beograd, Rizničari zemlje, Čačak, Mačvanska lirika, Bogatić, Posavska lira, Brčko, Antologija pesama Šapčana i Podrinaca, Šabac, 1994. i Srpska seoska poezija (na francuskom, u prevodu pesnikinje Fransoaz Han). U rukopisu ima više poema i monodra”, piše o pesniku Riznica srpska.
“Za Boru Simića se s pravom može reći da je samorodni pesnik. Šta više, da je najsamorodniji među brojnim mačvanskim obdarenim tzv, naivnjacima u raznim umetnostima. Jer je ceo svoj vek proveo u Glušcima, tipičnom mačvanskom selu, živeći na zemlji i od zemlje, a postajući vremenom sve autentičniji pesnik Bitve i Mačve.
Pedesetak pesama koje čine pesničku zbirku Ozarje, samo su manji izbor iz bogatog stvaralaštva, iz brojnih objavljenih i neobjavljenih Simićevih pesama. S obzirom da su uzete iz različitih ciklusa, pesme u ovoj zbirci razlikuju se i tematski i stilski i metrički, ali sve zajedno na jedinstven način, na jedan čaroban način, otkrivaju tanani unutrašnji svet pesnikov, svet koji je isti onaj što ga okružuje, a ipak tako različit od njega!
Slojevitost Simićeve poezije je iznenađujući za pesnika samoniklog i u osnovi preemotivnog. U prvom, najvidljivijem sloju ove poezije, iako prelomljeni kroz prizmu pretežno bolnog pesnikovog doživljaja sveta, jasno su uočivi ili bar naslutljivi filigranski odabrani detalji iz mačvanskog podneblja, bilo da je reč o ljudima, bilju, vodama, poljima, oblacima, ili o verovanjima, običajima i drugim događajima”, zapisao je mr Jovan V. Jovanović o pesniku.
Bora je bio jedan od malobrojnih ličnosti sa ovih prostora, čiji se lik našao na poštanskoj markici SAD-a. Njegove pesme ostaće u amanet Mačvanima, da se još dugo čitaju i pevaju u čast ovog velikog mačvanskog pesnika čiji se životni put okončao u 87. godini.
Redakcija Medija Mačva Info
