22.08.2016 Мирослављево јеванђеље– чувана и скривана српска светиња
Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду под инвентарским бројем 1536. Писано је на пергаменту и има 181 лист; у кожном је повезу. Један од листова (бр. 166), који је руски владика Порфирије Успенски однео 1845-46. године из Хиландара, чува се у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини – епископској цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.
Из записа на последњем листу се сазнаје и име дијака Глигорија, који се потписао на још једном месту у књизи, на листу 178, овај пут као Григорије. У науци су постављене различите хипотезе о његовој улози у настанку Јеванђеља. Сматра се да је могао бити писар или минијатуриста.
Мирослављево јеванђеље је писано на старословенском језику, српскe редакцијe и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Осим јеванђеоског текста, испред сваког читања има исписане алилујаре.
Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом. Минијатуре су у облику заставица и иницијала. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из XIV века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.
Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре-каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског пор,екла.
Основна средства изражавања илуминатора Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Њихова палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре, волумен је постигнут цртежом, а ређе моделацијом. Инкарнати су светло-ружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.
Мирослављево јеванђеље се чувало у манастиру Хиландару до 1896. године, када га је краљ Александар Обреновић добио на поклон од братства и донео у Србију. Живот Јеванђеља у музеју започиње 1935. године, његовом предајом Музеју кнеза Павла. Године 2005. Мирослављево јеванђеље је уписано у Унескову листу Памћење света. Постало је део препознатљивог идентитета Народног музеја, посебно због употребе минијатуре са две сучељене птице за лого Музеја. Од уторка 23. августа биће изложено у Галерији САНУ у Београду.
Извор: Народни музеј Београд