In memoriam

Лозница је данас остала без песника, али Јадар и Подриње остали су са његовим стиховима, књигама, записима и људима којима је помогао да њихова реч буде сачувана.

Љубомир Ћорилић није био само књижевник из Лознице.

Био је један од оних људи који временом постану део места у којем живе. Човек чије име више није могуће одвојити од завичаја, од Јадра и Подриња, од књижевних вечери, младих писаца, старих књига, радија, новинарства и свих оних малих и великих послова од којих се прави културно памћење једног краја.

Данас, 3. октобра 2026. године, Љубомир Ћорилић преминуо је у 80. години живота. Само неколико месеци раније, Лозница је обележила његов осамдесети рођендан и шест деценија књижевног рада. Био је то, како је забележено, живот „изаткан речима и поезијом“.

Рођен је на Видовдан 1946. године у Плочи код Лознице. Завичај није оставио иза себе када је почео да пише — понео га је са собом и деценијама му се враћао. У његовој поезији налазили су се Јадар, Дрина, људи, Србија, детињство, вера, љубав, пролазност и оно тешко објашњиво осећање припадности месту које човека одреди много пре него што постане свестан да је одређен.

Песник Недељко Попадић својевремено је Ћорилића описао реченицом која ће вероватно остати једна од најтачнијих одредница његовог места у завичајној култури:

„Оно што Десанка значи за Бранковину, Мирослав Антић за Мокрин, Добрица Ерић за Гружу, Љубомир Ћорилић значи за Јадар и Подриње.“

И није то било само питање стихова.

Ћорилић је био песник, књижевни критичар, антологичар, новинар и уредник. Објавио је 18 песничких књига и шест монографија, а у његовом библиографском трагу налазе се теме које много говоре о човеку какав је био: култура, школство, здравство, планинарство, спорт, радио и људи његовог краја.

Међу књигама које је оставио остаје и „Књига сећања: овде Радио-Лозница: 1965–2005“, документ о четири деценије једног медија и времена, који је Ћорилић приредио 2005. године.

Покретао је и учествовао у књижевним и културним манифестацијама. Био је један од утемељивача „Песничког поздрава пролећу“, манифестације КУД-а „Караџић“, а био је међу покретачима и организаторима „Видовданског песничког причешћа“. Ове године, на 22. Видовданском песничком причешћу, управо је он говорио беседу о косовском завету — на дан свог осамдесетог рођендана.

Учествовао је и у стварању „Вукових ластара“, фестивала дечјег стваралаштва, као и у манифестацији „Филиповање“, посвећеној Филипу Вишњићу. Био је активан у Књижевном клубу и КУД-у „Караџић“.

У времену у којем се писци најчешће боре за простор за сопствену књигу, Ћорилић је много пута писао о другима, приређивао њихове књиге, читао, оцењивао, препоручивао. Његово име налази се уз бројна издања других аутора, као рецензента и приређивача.

Иза њега је остао и један важан траг у књижевности за децу. Приредио је антологију „Златна петорка српске поезије за децу и омладину“, посвећену Змају, Душану Радовићу, Мирославу Антићу, Добрици Ерићу и Недељку Попадићу. За допринос књижевности за децу добио је и признање „Витез“, а међу његовим наградама биле су „Гордана Брајовић“ и „Златна струна“ Смедеревске песничке јесени.

За животно дело добио је више значајних признања. Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије примио је 2025. године, а добитник је и повеље „Карађорђе“ за животно дело.

Али, када се све награде и бројеви склоне у страну, остаје нешто много једноставније.

Остаје човек који је волео свој крај.

Остаје песник који је знао да Дрина није само река, да је завичај више од географије и да човек не припада месту само зато што је у њему рођен, већ зато што му нешто од себе остави.

Остају књиге.

Остају записи.

Остају манифестације које су преживеле своје осниваче.

Остају људи чије је књиге читао и о чијем је раду говорио.

Остају и они који су, можда захваљујући њему, први пут поверовали да њихова реч вреди да буде написана.

Остаје и његова реченица, можда најбољи епитаф за човека који је шест деценија провео у књижевности:

„Писање је мој живот. Поезија је више од живота.“