In memoriam

Три године након трагедије у Основној школи ,,Владислав Рибникар". Србија и даље памти имена која не смеју да постану само број. Деветоро ученика и један радник обезбеђења изгубили су живот тог мајског јутра 2023. године, у догађају који је заувек променио осећај сигурности у школама и оставио дубок траг у читавом друштву.

Поступци који су уследили — кривични, породични и институционални — отворили су бројна питања о одговорности: од индивидуалне, преко породичне, до системске. Јавност је у протеклим годинама имала увид у различите аспекте тог случаја кроз истраге, судске процесе и мере које су уследиле, али упркос томе, осећај да су сва питања до краја затворена и даље изостаје.

Тог мајског дана 2023. године, Србија је стала. Не као метафора, већ — у страху, неверици и тишини која није имала речи. Први пут смо се као друштво суочили са нечим што смо до тада гледали само у вестима из света, убеђени да се „то код нас не дешава“.

А онда јесте.

И од тада, ништа више није исто — ма колико се трудили да живимо као да јесте.

У данима који су уследили, улицама су пролазиле реке људи. Свеће, цвеће, сузе. Тишина која је говорила више од сваког говора. У том тренутку деловало је да смо, бар на кратко, постали свесни једни других. Да смо разумели тежину речи „одговорност“.

Али време је показало да је то било крхко.

Данас, три године касније, последице те трагедије нису само у сећању — оне су у свакодневици. У страху родитеља када дете пође у школу. У питањима на која наставници немају одговоре. У генерацијама деце која су прерано научила шта значи несигурност.

Друштво је покушало да реагује. Покренуте су иницијативе, донете мере, пооштрене контроле. Говорило се о безбедности, о систему, о одговорности. Али оно најтеже питање остало је да виси у ваздуху:

Да ли смо се заиста променили?

Или смо, као и много пута до сада, научили само да наставимо даље — без истинског суочавања?

Јер трагедије не мењају друштва саме по себи. Мењају их само ако из њих нешто научимо.

А шта смо научили?

Или смо, ипак, дозволили да време уради оно што најчешће ради — да ублажи оштре ивице сећања, али не и да реши узроке?

Истина је да ниједна мера не може да врати изгубљене животе. Али може да спречи да се оваква трагедија икада понови.

И ту лежи наша одговорност.

Не у једном дану сећања. Не у једној комеморацији. Већ у свакодневним изборима — у томе како говоримо, шта толеришемо, шта игноришемо и где повлачимо границу.

Јер друштво није нешто апстрактно.

Друштво смо ми.

И ако после три године још увек немамо јасне одговоре — онда бар морамо да имамо јасну свест да питања не смеју да престану.

Због оних којих више нема.

И због оних који долазе.

Катарина Кулезић