Čujem da hoćete izbore. Lepo. I mi smo ih hteli. Više puta.

Mi smo, zapravo, toliko puta izlazili na istorijske izbore da smo na kraju ostali bez istorije, a bogami i bez dobrog dela stanovništva.

Zato vam se javlja generacija koja poseduje nešto što vi još nemate: iskustvo pogrešnog izbora.

Nemojte ovo shvatiti kao savet da ne izađete na izbore. Naprotiv. Ali pre nego što potrčite prema glasačkoj kutiji, zastanite pred nekoliko mnogo dosadnijih pitanja.

Ko kontroliše birački spisak? Jesu li otklonjene nepravilnosti na koje se godinama upozorava? Ko kontroliše medijsku zastupljenost? Gde prestaje funkcija državnika, a počinje stranačka kampanja? Ko kontroliše finansiranje kampanje? Ko čuva glas nakon što ga ubacite u kutiju? Kome se žalite ako nešto nije u redu — i verujete li toj instituciji?

Jer demokratija nije komad papira koji jednom u četiri godine ubacite u providnu kutiju. Izbori su ceo sistem koji mora da postoji pre nego što se kutija uopšte otvori.

Ovo nisu pitanja koja postoje samo u glavama večitih sumnjičavaca. ODIHR je posle parlamentarnih izbora 2023. ukazao na sistemske prednosti vlasti, medijsku pristrasnost, pritiske na zaposlene u javnom sektoru i zloupotrebu javnih resursa. Posle lokalnih izbora 2024. ponovo je izdao niz preporuka za unapređenje izbornog procesa. A u leto 2026. ODIHR se već priprema za moguću posmatračku misiju na očekivanim vanrednim parlamentarnim izborima. Dakle, pitanje izbornih uslova nije kafanska teorija — ono postoji u zvaničnim izveštajima i preporukama.

Mi stariji smo jednu grešku ponavljali fascinantno uporno. Kad nam se smuči jedan spasitelj, toliko želimo sledećeg da zaboravimo da mu pregledamo biografiju.

Vi nemojte.

Ne verujte vlasti zato što je vlast. Ali, deco, nemojte verovati ni opoziciji samo zato što je opozicija. Ne verujte ni profesoru, ni glumcu, ni studentu, ni generalu, ni seljaku, ni akademiku samo zato što vam se dopada njegova strana bine.

A ko kontroliše kontrolore?

Čujem, dragi studenti, da pozivate ljude i organizujete obuke za kontrolore izbornog procesa. Odlično. Kontrolori su potrebni. Obučeni još više.

Ali mene, kao pripadnika generacije koja je nekoliko puta gledala izbore i svaki put otkrila neku novu disciplinu iz primenjene demokratije, muči jedno glupo pitanje: a ko će kontrolisati kontrolore?

Jeste li sigurni da znate koga obučavate? Kako proveravate ljude koji se prijavljuju? Kako ćete sprečiti da se među stotinama dobronamernih građana ubace i oni kojima cilj nije da čuvaju izborni proces, nego da ga kontrolišu za nekog drugog?

Možda sam samo mator i sumnjičav. Ali kada Njemu tako lepo nabacite loptu na mrežu, očekivati da neće smečovati nije politička strategija. To je sportski optimizam.

Zato bih, pre nego što obučimo veliki broj ljudi kako se kontroliše biračko mesto, želeo da znam kako ćemo obezbediti da među njima nema najprefriganijih igrača druge ekipe — dobro obučenih, dobro instruisanih i još bolje koordinisanih za izborni dan.

A isto pitanje važi i za buduće predvodnike. Ne proveravajte samo šta govore. Proverite biografije, interese, ranije veze i postupke. Jer nije dovoljno promeniti lice na plakatu ako iza njega ostane isti sistem.

Ne tvrdim da će se to dogoditi. Pitam vas šta ste napravili da ne može da se dogodi.

Jer izborni sistem koji zavisi od toga da svi učesnici budu pošteni nije sistem. To je molitva. A mi smo se, deco, za poštene izbore već dovoljno namolili.

Nasradin-hodža i izborni krčag

Setih se jedne stare priče o Nasradin-hodži. Kad god bi slao đaka po vodu, prvo bi ga istukao, pa mu tek onda dao krčag. Kada su ga pitali zašto bije dete pre nego što je išta skrivilo, Hodža je odgovorio otprilike: „Bijem ga da mi ne razbije krčag. Kad ga već razbije, kakva mi je korist da ga onda bijem?“

Ne predlažem, naravno, da tučemo kontrolore ili one druge. Imamo mi dovoljno problema i bez otvaranja tog poglavlja.

Ali Hodžinu logiku vredi zapamtiti.

Ako sumnjate u biračke spiskove — proveravajte ih pre izbora. Ako tražite ravnopravnije medijske uslove — izborite se za njih pre izbora. Ako sumnjate u finansiranje kampanje — tražite kontrolu pre izbora. Ako obučavate kontrolore — zaštitite i njih i proces pre izbora. Ako institucije koje treba da zaštite izbornu volju ne funkcionišu — rešavajte to pre izbora.

Jer kada izborna noć prođe, rezultati budu proglašeni, pobednici otvore šampanjac, a poraženi izađu pred kamere sa fasciklama dokaza, možda ćemo ponovo svi zajedno otkriti Nasradinovu mudrost:

Kad se krčag razbije, kasno je raspravljati ko ga je ispustio.

Zato, deco, prvo sačuvajte krčag. Po vodu ćemo lako.

Tražite sistem u kojem će birački spiskovi moći da se provere, kampanja i njeno finansiranje da se kontrolišu, mediji da se nadziru, a vaš glas da bude zaštićen čak i onda kada rezultat bude onakav kakav vam se ne dopada.

Jer ako promenite samo ime čoveka kojem morate da verujete na reč, niste promenili sistem. Promenili ste čoveka. A mi smo to već radili.

Zato vam ovo i pišem. Ne da vam kažem za koga da glasate, nego da vas zamolim da budete pametniji od nas.

Mi smo nekoliko puta prvo birali spasitelja, pa tek posle proveravali šta smo izabrali. Vi probajte obrnutim redom.

Prvo napravite uslove da vaš glas nešto znači. A onda glasajte za koga god vam savest kaže. Ako pogrešite — neka makar greška bude vaša, a ne unapred pripremljena tuđa.

Umesto zaključka

Dragi studenti i ostali saborci,

Nemojte pomisliti da mi je namera bila da vam držim lekcije. Poslednja smo generacija koja na to ima pravo.

Hteo sam samo da vas podsetim na naše greške i propuste, jer smo neke od njih ponavljali toliko puta da smo politički sto puta išli u prvi razred, svaki put ubeđeni da ćemo ovog puta konačno preći u drugi.

Niste vi napravili ovu zemlju ovakvom. Mi smo vam ostavili kredite koje niste podigli, institucije koje niste rušili, urušen ugled koji niste prokockali i probleme koji su često stariji od vas.

Zato nemojte ponavljati naše greške. Ne tražite novog vođu kome ćete verovati. Tražite sistem u kojem ne morate nikome da verujete na reč.

Ne menjajte samo ljude. Menjajte pravila i sistem zbog kojih loši ljudi mogu da rade šta hoće.

I kada jednog dana dođe red na vas da se sklonite i prepustite mesto nekim novim klincima, gledajte da njima ne morate da pišete ovakvo pismo.

Mi smo vama ostavili račune.

Vi sledećoj generaciji ostavite nešto što neće morati da otplaćuje.

I, ako ikako može — čitav krčag.

Vlada Lukić