11.04.2018 Идемо у Добрава Горицу по наше снове - пише Теодора Миланковић
Једанаести април. Јутро. Некоме уобичајено као свако друго. За мене НЕ. Вечерас крећемо у Пољску на КОХАИ КУП Европе. Добрава Горица, 13., 14. и 15. априла, на татамију дочекује најбоље и најхрабрије. Долази снага, младост и радост из Русије, БИХ, Македоније, Немачке, Грчке, Италије, Шпаније, Холандије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Француске, Словечке, Чешке, Данске, Норвешке, Швајцарске, Украјине, Аустрије, Португалије, Шведске ... и из СРБИЈЕ. Да, из Србије! Нас шест и тренер Жељко Гајић идемо по наше снове. Јесмо ли спремни за ОВО?! Јесмо! Са собом носимо свако своје срце окупано знојем, стиснуте песнице и жељу, скривену под плаштом душе. Она је та која нас води. А верујете ли ВИ у НАС? Ко верује Мачво моја, нека нас се сети. Однели смо ти име под заставом Србије, далеко, чак до Балтика. Однели смо твоју раскош и лепоту у малим, топлим очима... Понећемо и радост твоју, чисту и искрену, онакву какву је само деца познају. Па нека на тробојци нашој, црвена буде још црвенија од снаге којом ћемо се борити. Нека плава буде још плавља од руку раширених ка победи. И бела. Нека буде још беља кад по њој падне прашина са наших уморних стопала.
А ипак, ако не успемо? Ми, твоји одабрани, бирани од најбољих, да се боримо са најбољима... Хоћемо ли бити твоје разочарење Мачво моја, веће но што ће бити наше сузе? Хоће ли болети? Хоће! Ал' ипак смо стигли до подножја, до близу врха. Можда је фалило снаге колико дах један и нису је имала недра. Можда је фалило мало среће, колико тежи сенка, а она се увукла испод кимона противника. Ако нам зафали то „нешто мало“ знам ја, биће нам опор и горак сваки удах и тешко ће се прогутати кап воде. Ипак, ми одлазимо вечерас. Идемо у Пољску по наше снове. За те снове смо тренирали, за те снове смо се борили да их својим радом и трудом будемо достојни.
МАЧВО МОЈА, буди уз нас и веруј, онако како ми верујемо у себе. На јарболима међу заставама исте величине биће и наша, иако су нам границе мале. Ми смо се „усудили“ да одемо тамо, „међу велике“ и да се боримо.
НЕКА ПОБЕДЕ НАЈБОЉИ.
Теодора Миланковић
