14.07.2026 На захтев ГГ „Победа за Мачву“: Преносимо говор у целости ректора Владана Ђокића са скупа у Богатићу
– Обраћање грађанима Владана Ђокића, ректора Универзитета у Београду, са поменутог скупа у Богатићу.
,,Poštovani,
ВЛАДАН ЂОКИЋ
Добро вече, Мачвани.
Драго ми је што смо вечерас овде да вас подржимо и да вас поздравимо. У Богатић смо дошли на позив студената како би дали своју подршку суграђанима, пољопривредницима.
Нисмо заборавили како су пољопривредници били уз студенте када је било потребно и када је било најтеже. Солидарност је једна од главних одлика студентског покрета.
Ви, пољопривредници, сте показали истрајност и храброст у својим захтевима за које већина грађана Србије сматра да су оправдани.
Потребне су нам слога и солидарност како би живели у праведнијем друштву. У каквом друштву? У друштву за које се студенти залажу, а то је друштво које ће се борити против корупције и организованог криминала.
То је друштво у коме ће судство и тужилаштво бити независни и ефикасни. То је друштво у коме ће медији извештавати слободно и непристрасно. То је друштво у коме се поштују институције. То је друштво у коме се због корупције не гине испод надстрешнице.
И професор универзитета и пољопривредник желе да се поштују закон и ред и желе да живе у таквом друштву.
Свака средина и локална самоуправа поседује одређене специфичности по којима је препознатљива и на које треба посебно обратити пажњу.
Јасно је да је у Богатићу пољопривреда главни покретач развоја овог подручја. Јасно је и да је вишегодишње запостављање пољопривреде довело до бројних негативних последица.
Морају се начинити стратешки кораци који ће унапредити пољопривредну производњу. Мора се подстаћи иницијатива индивидуалних произвођача. Треба омогућити и не дозволити, онемогућити монопол при откупу пољопривредних производа.
Недопустиво је да пољопривредници просипају млеко јер немају економску рачуницу да га продају. Недопустиво је да цена пшенице годинама стагнира док трошкови производње драстично расту.
Пољопривредник мора да живи, а не да преживљава од свог рада.
Међутим, није пољопривреда једино на шта мора да се усмери пажња када је развој неке средине у питању. Основни услови за живот морају бити трајно обезбеђени.
Вода и канализација у двадесет првом веку нису луксуз, већ основно право сваког грађанина. Ниједно село не сме бити заобиђено.
Морају се створити услови за равномерни регионални развој. Не могу мање општине да буду маргиналне и маргинализоване. Држава мора равномерно да улаже у све крајеве, а не само у велике центре.
Такође, потребно је поштовати институције локалне заједнице. Треба омогућити грађанима веће учешће у доношењу одлука које се тичу локалних потреба.
Потребно је овластити мештане да увођењем механизама директне демократије, као што су локални референдуми, грађански зборови и народне иницијативе, доносе одлуке које су битне за њихов свакодневни живот и у домену образовања, здравствене заштите, културе, традиције, али и у погледу безбедности, социјалне заштите и урбаног развоја.
Развој је неопходан, али не сме бити реализован на рачун угрожавања животне средине.
Превенција деградације природних ресурса и санација већ постојећих еколошких проблема захтевају координисане акције од нивоа локалних заједница до националних институција.
Санирање депонија и увођење савремених система за управљање отпадом кључни су у превенцији загађења земљишта и отпадних вода.
Заштита и унапређење животне средине, као и очување јавног здравља, морају имати приоритет у односу на комерцијалне интересе и краткорочну економску добит.
Наша Србија има врсне стручњаке који могу да помогну да се реше сви ваши проблеми. Као професор и ректор универзитета то врло добро знам. Има их и међу студентима и међу њиховим професорима.
Млади људи су нам потребни и на селу и у граду. Једнако су нам потребни и пољопривредни произвођачи и универзитетски професори.
На крају бих подвукао следеће.
Студенти су рекли да желе да остану у својој земљи. Ја бих, посматрајући Мачву, додао — да остану и на својој земљи.
Хвала."
