20.10.2018 Мали рај Митра Струњића
Ретко ко се сећа изгледа мачванских села од пре неколико деценија. Ушорене улице, са великим кућама и уређеним двориштима сада красе скоро свако насеље у равници. Свако село у Мачви препознатљиво је и специфично по нечему. Теорију да се у Белотићу узгајају најслађе лубенице и диње сваке године потврђују бостанџије тонама продатог поврћа, као и бројни задовољни купци.
У породици Митра Смиљанића, у селу познатијег као Струњић, бостан се сеје деценијама. Са њиве код колебе у потесу Тршање сваке године убирају најсочније лубенице и диње цероваче. Сезона бостана брзо прође, а Митар је у својој кућици у пољу преко целе године. У село оде само ако стегне јака зима.
„На мене су овде сви навикли. Нема тога ко ће проћи овим преким путем према Табановићу да не сврати, бар да ме упита како сам. Воли народ да седне са мном ту под лозу, ја расечем лубеницу, после спремим и да понесу по коју. Често и роштиљимо. Лети ми чак некад долазе људи из села да наточе хладне воде са моје чесме. Ја сам овде непрестано од 1986.године, убеде ме некако да идем кући само кад је велика зима. Али ја се брзо вратим колеби“, с осмехом говори Митар.
Иза Струњића колебе коју је направио Митров прадеда, пре скоро два века, налази се стара зграда, кокошињац и мали обор из ког се мангулица Румена, са десет прасића, одавиза на први узвик домаћина.
„Ја намерно овде оставим перушину, да морам да будем ту стално. Имам кокошке, ћирке, патке, морке, а од прошле године и голубове лепезане. Размазио сам и Румену и прасице. Имао сам и седам кошница, али сам ројеве поклонио синовцу пролетос. Ништа мени овде није тешко. Стално ме син зове да се вратим кући, да повремено дођем колеби, али ја знам ако одем ово ће овде све пропасти. Нисам здрав, остарио сам, али рекао сам им док корачам ја ћу да будем овде. Мени је код моје колебе најлепше“, прича Митар.
Причи под лозом прикључује се Анђелко Ђела Смиљанић. Ђелина колеба налази се мало даље низ пут, он тамо борави тек повремено, али свакодневно посећује свог пријатеља Митра.
„Нема ни народа ко што је било. Моја деца су се разишла свако на своју страну, баба и ја смо сами код куће, па не могу на дуже да одем из авлије. Али долазим ја овде сваки дан, нема живота без колебе“, каже Анђелко Смиљанић.
Стари колебари кажу да данас препричавају својим поколењима како се пре живело, колико су помагали својим родитељима у пословима у пољу.
„Са воловима и коњима се орало. Отац води коња, а ја у трећу врсту сејем курузе, зрно по зрно. Он онда иде и затрпава, а ја опет из пртене кесице око врата бацам у бразду. Па смо врли на машину. Орила се песма. Сад тога нема, нема слоге. Пре си могао са сваким“, говоре белотински колебари.
У дворишту Митрове колебе ретко кад је тишина. Жамор људи смењује оглашавање бројних животиња. Безброј прича испричано је у овом дворишту, у колеби, у два одељења пред старим смедеревцем, прича које остају као сведочанство старих времена будућим генерацијама.
M.Ч
Пројекат "Мачванске колебе у модерном руху" суфинансиран је из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.