28.10.2024 Деца желе детињство, а не дигиталне уређаје!
Ово што ћете прочитати, можда неће бити пријатно, али ваша деца не желе дигиталне уређаје, лажне пунолетне налоге и скроловања. Ако их користе, мало или превише, у тој мери се одвикавају од људскости и реалности. То им није генетски урођена потреба, већ је потреба коју им намећемо као друштво и као родитељи. Др Ранко Рајовић тврди да смо изгубили битку уколико дете између телефона и разговора са нама бира телефон. Тада већ озбиљно каснимо у спашавању детињства.
Дете би да се игра, да се заљуби, да се пење на дрво, да скаче по бари, да поквари неку ствар да би разумело како функционише, да се креће и открива, да измаштава, да открива познате облике у облацима на небу из лежећег положаја са траве, да хода по ивичњаку, скаче по кревету, да прича и да се смеје гласно, из стомака, да посади дрво, протрчи кроз мласлачке, окупа се у реци... Где сте у тој жељи? Где сам у тим њиховим жељама – запитам себе на крају сваког дана, посебно оног у ком је Роблокс био епицентар дана, а не вожња бицикла.
У време када се човеков рад и стварање своде углавном на оно што је комерцијално и оно што му, пре свега, може донети опипљиву (читај: шушкаву) материјалну вредност, Ана Исаковић даје све од себе да би вас, као читаоце своје књиге ,,За читање и зачикавање“ добро испровоцирала да поразмислите о важним темама.
На позив ауторке књиге, ученици ОШ ,,Јанко Веселиновићи“ из Црне Баре (општина Богатић) цртали су и сликали инспирисани поезијом ауторке. Одабрани радови су штампани у књизи. Током вечери је исказана посебна захвалност Јелени Аврамовић, директорки школе, Виолети Огњеновић, учитељици и Стојану Аничићу Окију, наставнику ликовног на сарадњи и енергији да подрже своје ученике у стваралаштву, као и младим ствараоцима којима су, поред ученика у промоцији, додељење симболичне захвалнице за залагање:
1. Емилија Крсмић (Виолета Огњеновић, учитељица)
2. Александра Весић (Стојан Аничић Оки, наставник)
3. Сара Гајић (Виолета Огњеновић, учитељица)
4. Дејана Крајчиновић (Виолета Огњеновић, учитељица)
5. Николета Дуроњић (Виолета Огњеновић, учитељица)
6. Мирјана Николић (Виолета Огњеновић, учитељица)
7. Жељана Крајчиновић (Стојан Аничић Оки, наставник)
8. Игор Белић (Виолета Огњеновић, учитељица)
9. Николина Гајичић (Виолета Огњеновић, учитељица)
10. Нина Јуришић (Виолета Огњеновић, учитељица)
11. Матеја Миражић (Виолета Огњеновић, учитељица)
12. Катарина Тадић (Виолета Огњеновић, учитељица)
Својим цртежима учествовала је и Мара Кулезић, ученица трећег разреда ОШ ,,Краљ Александар Карађорђевић“ из Прњавора.
Цртеж на корицама књиге радила је Николина Товиловић, ученица осмог разреда ОШ ,,Вук Караџић“ из Бадовинаца, а цртеж уз прву песму Роксанда Моравчевић, ученица седмог разреда ОШ ,,Војвода Радомир Путник“ из Београда.
Мисао на почетку књиге је мисао Вука Исаковића, ученика Железничке техничке школе у Београду.
У корицама су песме, брзалице, загонетке и мисли. ,,Не сме се бити главе празне“, пише ауторка књиге. Пустимо децу да им буде досадно да би од досаде разумели лепоту доколице. Пустимо их да нас имају као добре примере, јер ,,Какав свет ствараш у себи, такав ћеш тражити у другима“, пише ауторка у ,,Мислима“. Позива нас да радимо на себи са свешћу да само од нас, сваког појединца, зависи у каквом ћему свету живети и колико можемо очекивати од младих.
Прва промоција њене књиге била је 26. 10. 2024. у сали Дома културе. Учествовали су Катарина Кулезић, проф. књижевности и језика, Милица Добросављевић, студенткиња Филолошког факулета у Новом Саду и Николина Товиловић, ученица осмог разреда ОШ ,,Вук Караџић" из Бадовинаца. На сцени и у публици били су и деца и одрасли. Поезију су рецитовала деца, ученици ОШ ,,Краљ Александар Карађорђевић" из Прњавора (Данило Милинковић, Дуња Милинковић, Мара Кулезић, Јана Јовановић, Викторија Кулезић, Тијана Саватић, Кристина Васић и Давид Врачић).
Деца су се радо укључила у ову промоцију, одушевљени идејом да им је главни задатак да са собом понесу пиџаме, омиљено ћебе, јастук, телефон, па да ће добити и шифру интернета. Објашњено им је, са трунком ироније, како треба да одглуме своју генерацију. Док су текле завршне припреме, они су трчали кроз салу и по сцени, играли, плесали, листали Анину књигу, понављали научене стихове. Били су радосни и слободни, слатко поносни на своје детињство и учешће. Сваки задатак су прихватали са задовољством, одушевљени што ће бити на сцени, пред публиком у једном нешаблонском догађају.
Публика је била много мирнија. Понеко је заплакао. Сви су аплаудирали када осете да то треба да ураде. Када је публици постављено прво питање, настала је тишина. На поновљено питање чуо се понеки смели глас. У решавању загонетака које су им поделила деца, појединци су били мало смелији.
Ана Исаковић сматра да није успела да их ,,зачикне“ у оној мери у којој би волела. Изјавила је да смо углавном сви често успавани и да су потребни озбиљни напори да се разбудимо.
Шта бисмо онда могли очекивати од деце?
Ако смо ми деци џангризава џангризала која џангризаво џангризају, можемо ли очекивати да уживамо у радостима њиховог одрастања?
И!
Можемо ли их својим ћутањима и прећутностима научити да кажу када нешто није у реду?
И!
Можемо ли их својим аутизмом на проблеме у друштву припремити да се боре за добро у човеку?
Деца, мали људи, имају потребу да се радују, да говре, да живе у нормалним и подстичућим средима!
Књиге попут Анине су нам неопходне, а Прњавор је почаствован и као колевка Аниног детињства а и као полазна тачка пропутовања на које је њена књига кренула.
Катарина Кулезић