30.11.2024 Од задруге до породице „на даљину“
„Задруга је било тамо где се рађало више деце и где су остајала жива. Народ није имао толико да би куповао плацеве и зидао зграде, а и ко је имао није тек тако парчао имање. До Првог рата се нису делили, али између ратова почело је... Народ је постајао писменији...“, каже Милоја Јеремић, најстарији становник Мачванског Метковића.
Према речима старијих особа са села, до шездесетих година прошлог века у Мачви су постојале задруге. То су породичне заједнице у којима је живело и кућило „под истим кровом“ неколико одраслих мушких и женских глава, а највише деце. У селима још увек има људи који могу да испричају како је изгледао живот у задрузи, јер су били део њих – бар као деца. |
Ђед Милоја, како га многи ословљавају у селу, рођен 1927. године, живео је у задрузи до тридесете године живота, док се није оженио и оделио од браће. Иако је загазио у 98. годину, врло добро се сећа многих дешавања којима је сведочио или оних о којима је слушао од људи рођених још средином 19. века.
Како отварамо врата код Јеремића у Мачванском Метковићу, у дворишту нас дочекује бака Цана, деда Милојина супруга. Домаћина куће затичемо у кујни „под чардаком“ како слуша вести преко транзистора. Деца су им у граду па се њихова породица своди на два члана, иако је у време Милојиног момачког периода бројала преко двадесет чланова. У то време у истој кући живели су Милојини родитељи, три брата и три снаје, њихова деца и он. Временом се рађало још деце, па се свако са својом ужом породицом селио на плацеве и кућио за себе. С обзиром на то да је наш саговорник скоро трећину живота провео у задрузи, затим исто толико са ужом породицом, а сада живи само са супругом, интересовало нас је мишљење овог мудрог сељака о коренитим социјалним променама у породицама, које су се одиграле у неколико последњих деценија.
“И после Другог рата било је мањих задруга. Ми смо живели у заједници до 1957. године“, расположено се Милоја присећа.
На питање ко се за све у толиком домаћинству питао, какво устројство се практиковало и како су долазили до заједничких мишљења различити људи по нарави и годинама, Милоја каже да су се људи некада много више поштовали. Према Јеремићевим речима, кад је реч о поштовању старијих од стране млађих то се није доводило у питање, али и одрасли људи су проналазили поштовање за свакога.
„Људи су били неписмени – простодушни. Школа у Метковићу је отворена 1910. Народ се више поштовао, а неслоге је увек било, подношења и неподношења, али су људи умели да истрпе“, наглашава деда и кроз смех сведочи да је наређивао како ко отме реч, а прекорно каже да су само тврдоглави волели да буду „газде“ у кући.
Кроз разговор са Милојом и Цаном, који су непуних седамдесет година у браку, схватили смо да је до пре двадесет година у њиховој улици било много више народа, деце, дружења и да су сви били задовољнији. Приметно је да све више младих одлази из породице како би засебно заснивали дом, што се некада није могло ни замислити. Супружници са децом и у селима, а поготово у градовима, махом живе одвојено од остатка породице са којом се чују, ако су далеко, преко друштвених мрежа. Најмање пажње се обраћа на старије и немоћне, који су неретко напуштени и заборављени од својих унука.
Иако су истраживања на Универзитету Оксфорд доказала да деца коју поред родитеља гаје баке и деке имају мање емотивних проблема, да им се на тај начин увећава способност прилагођавања током одрастања и да кроз дружење у некој мери продужавају живот бакама и декама – све више се деца одвајају од „маторих“. Старијим особама се набављају мобилни телефони које морају, хтели – не хтели, да прихвате како би унуке и праунуке бар преко камере видели. Поготово тзв. „генерација Z“ не води рачуна о томе, јер су им родитељи слични претходно описаним људима. Нико не размишља ко је и чији је, одакле потиче, јер је све то „смор“. Нико не разуме да на тај начин (не)свесно губимо идентитет и постајемо лак плен крупним грабљивицама, пошто стопама не стојимо стамено на земљи или уопште не дотичемо сопствено тло. |
Питамо се ко је одговоран за све што се дешава са породицама – стубовима друштва, а Милоја то једноставно објашњава: „Свако време носи своје бреме“.
„Време се мења, некада су људи живели у чатмарама од коља, прућа, блата и били су задовољни. Деце се доста рађало и за то се захваљивало Богу, а данас би људи да роде пола детета. Не значи да је ово или оно боље. Ништа није боље, кад сагледате све у суштини. Наука је постала и сувише... дешава се да штети младима.“
На питање да ли на основу претходних речи, а према свом животном искуству, треба пронаћи златну средину, саговорник одговара: „Све треба умерено, јер време иде, носи, све мења пред собом. Нема ко га може исправити – ни власт, ни држава... Морамо бити спокојни, како време носи тако се повијати“, саветује деда Милоја и док се поздрављамо, умореним гласом, али одважно као поносни домаћин – Мачванин, додаје: „Борите се!“
Под чардаком оста роснат поглед којим нас испраћује.
Аутор текста: Младен Ђурђевић
Фотографија: Задруга Антонија Бркића из Глушаца, 1924. године (Б. Станковић)