30.11.2024 Од задруге до породице „на даљину“
„Задруга је било тамо где се рађало више деце и где су остајала жива. Народ није имао толико да би куповао плацеве и зидао зграде, а и ко је имао није тек тако парчао имање. До Првог рата се нису делили, али између ратова почело је... Народ је постајао писменији...“, каже Милоја Јеремић, најстарији становник Мачванског Метковића.
|
Према речима старијих особа са села, до шездесетих година прошлог века у Мачви су постојале задруге. То су породичне заједнице у којима је живело и кућило „под истим кровом“ неколико одраслих мушких и женских глава, а највише деце. У селима још увек има људи који могу да испричају како је изгледао живот у задрузи, јер су били део њих – бар као деца. |
Ђед Милоја, како га многи ословљавају у селу, рођен 1927. године, живео је у задрузи до тридесете године живота, док се није оженио и оделио од браће. Иако је загазио у 98. годину, врло добро се сећа многих дешавања којима је сведочио или оних о којима је слушао од људи рођених још средином 19. века.
Како отварамо врата код Јеремића у Мачванском Метковићу, у дворишту нас дочекује бака Цана, деда Милојина супруга. Домаћина куће затичемо у кујни „под чардаком“ како слуша вести преко транзистора. Деца су им у граду па се њихова породица своди на два члана, иако је у време Милојиног момачког периода бројала преко двадесет чланова. У то време у истој кући живели су Милојини родитељи, три брата и три снаје, њихова деца и он. Временом се рађало још деце, па се свако са својом ужом породицом селио на плацеве и кућио за себе. С обзиром на то да је наш саговорник скоро трећину живота провео у задрузи, затим исто толико са ужом породицом, а сада живи само са супругом, интересовало нас је мишљење овог мудрог сељака о коренитим социјалним променама у породицама, које су се одиграле у неколико последњих деценија.
“И после Другог рата било је мањих задруга. Ми смо живели у заједници до 1957. године“, расположено се Милоја присећа.
На питање ко се за све у толиком домаћинству питао, какво устројство се практиковало и како су долазили до заједничких мишљења различити људи по нарави и годинама, Милоја каже да су се људи некада много више поштовали. Према Јеремићевим речима, кад је реч о поштовању старијих од стране млађих то се није доводило у питање, али и одрасли људи су проналазили поштовање за свакога.
„Људи су били неписмени – простодушни. Школа у Метковићу је отворена 1910. Народ се више поштовао, а неслоге је увек било, подношења и неподношења, али су људи умели да истрпе“, наглашава деда и кроз смех сведочи да је наређивао како ко отме реч, а прекорно каже да су само тврдоглави волели да буду „газде“ у кући.
Кроз разговор са Милојом и Цаном, који су непуних седамдесет година у браку, схватили смо да је до пре двадесет година у њиховој улици било много више народа, деце, дружења и да су сви били задовољнији. Приметно је да све више младих одлази из породице како би засебно заснивали дом, што се некада није могло ни замислити. Супружници са децом и у селима, а поготово у градовима, махом живе одвојено од остатка породице са којом се чују, ако су далеко, преко друштвених мрежа. Најмање пажње се обраћа на старије и немоћне, који су неретко напуштени и заборављени од својих унука.
|
Иако су истраживања на Универзитету Оксфорд доказала да деца коју поред родитеља гаје баке и деке имају мање емотивних проблема, да им се на тај начин увећава способност прилагођавања током одрастања и да кроз дружење у некој мери продужавају живот бакама и декама – све више се деца одвајају од „маторих“. Старијим особама се набављају мобилни телефони које морају, хтели – не хтели, да прихвате како би унуке и праунуке бар преко камере видели. Поготово тзв. „генерација Z“ не води рачуна о томе, јер су им родитељи слични претходно описаним људима. Нико не размишља ко је и чији је, одакле потиче, јер је све то „смор“. Нико не разуме да на тај начин (не)свесно губимо идентитет и постајемо лак плен крупним грабљивицама, пошто стопама не стојимо стамено на земљи или уопште не дотичемо сопствено тло. |
Питамо се ко је одговоран за све што се дешава са породицама – стубовима друштва, а Милоја то једноставно објашњава: „Свако време носи своје бреме“.
„Време се мења, некада су људи живели у чатмарама од коља, прућа, блата и били су задовољни. Деце се доста рађало и за то се захваљивало Богу, а данас би људи да роде пола детета. Не значи да је ово или оно боље. Ништа није боље, кад сагледате све у суштини. Наука је постала и сувише... дешава се да штети младима.“
На питање да ли на основу претходних речи, а према свом животном искуству, треба пронаћи златну средину, саговорник одговара: „Све треба умерено, јер време иде, носи, све мења пред собом. Нема ко га може исправити – ни власт, ни држава... Морамо бити спокојни, како време носи тако се повијати“, саветује деда Милоја и док се поздрављамо, умореним гласом, али одважно као поносни домаћин – Мачванин, додаје: „Борите се!“
Под чардаком оста роснат поглед којим нас испраћује.
Аутор текста: Младен Ђурђевић
Фотографија: Задруга Антонија Бркића из Глушаца, 1924. године (Б. Станковић)
