12.10.2025 „Кројач“ — представа Драгана Петровића која се не гледа, већ проживљава
Мартинови Дани 2025 - „Кројач“ - представа која се не гледа, већ проживљава
Пише: Катарина Кулезић (Чувај радост)
Публика у Богатићу је током манифестације „Мартинови дани“ имала прилику да одгледа и мастер представу „Кројач“ у којој игра Драган Петровић Драги. Ово је представа која прожима живот, смрт и љубав у једном сату, осликавајући судбину човека између рутине и стваралаштва, бола и лепоте. Публика Мачве је почаствована да овакву уметничку целину гледа на сцени, а Петровић, као понос нашег краја, још једном је показао зашто његова глума остаје дубоко упамћена.
Смрт улази у представу тихо, неочекивано, како јој и приличи. Силази низ публику са косом у руци, кикоће се, као да се игра својим присуством, док истражује простор у којем ће се све догодити. Чим наслони косу на зид, почиње игра — надувани балон пулсира као људско срце, а онда надувана рукавица са којом се рукује. Сваки покрет, сваки додир је симбол, телом проживљена прича о животу, смрти и љубави.
„Сваки покрет, свака гестикулација, сваки кикот — све говори о ограничењима, али и о слободи коју они дозвољавају.“
Цела представа личи на метафору из грчке митологије — Прокрустова постеља, сурово оруђе које је разбојник користио да би људе натерао да легну „по мери“. Свако ко је био сувише дуг или кратак, плаћао је цену живота. Данас та прича остаје као знак крутог света и оквира који нам постављају. Баш као што је форма сонета строга, али унутар ње цвета слобода.
Као што је Тезеј ослободио људе од Прокруста, тако и уметност и љубав пружају спас унутар граница живота. Смрт, балон, рукавица, митолошка прича и стихови заједно отварају свет у коме видимо креацију, страст, бол и љубав — све што живот чини суштинским.
Седим у мраку сале и гледам живот како се рађа пред мојим очима. Он устаје, протеже се, обавља рутину, једе, припрема се за посао… све је тако обично да заборављам да гледам представу. Ипак, сенка прати сваки његов корак…
Онда се појављује она — у свету сенки, нежна и чедна. Сусрет прекида монотонију… У стиховима љубав живи, нетакнута и постојана, чак и када физички нестане.
Када се она враћа, радња добија други смисао. Он је „убија“, а у његовим рукама рађа се прелепа, чисто бела хаљина. Стваралаштво и бол су нераскидиви; љубав, патња, туга и страст обликују уметност.
Представа ме тера да осетим колико рутина може појести креативност, колико љубав спасава, а стварање захтева цену. Све је живо, актуелно, непосредно — као да седим међу глумцима, а живот пролази пред мојим очима у својој крхкости, лепоти и бруталности.
Гледам Петровића како оживљава свакодневну рутину, и у томе осећам дубину света изопаченог као у Шекспировом 66. сонету: где доброта пати, где љубав остаје једина сила која спасава од очаја. Парадокс слободе и форме је свуда око нас.
Шекспир остаје вечан јер говори о љубави, стварању и смрти. „Кројач“ нас подсећа на то, а публика Мачве је почаствована: Драган Петровић Драги је понос нашег краја, а његова представа је она која се гледа изнова и памти до најкраћег покрета, као што се памте сонети — трајно, дубоко.
