15.03.2017 Занимљиве личности и хероји будућих шампиона - пише Теодора Миланковић
Сиво јутро. Кишица сипи лењо из разбацаних облака. Чини ми се и самој јој је тешко да пада. Спава јој се као и мени. Гледам кроз полу-отворене очи свог тренера Милана Перића. Седи на месту возача, и као по устаљеном шаблону, прегледа документа... Да ли су лична карта и возачка ту, и обавезно неопходна документа Карате клуба „Мачва“, са списком такмичара. На списку сам и ја. Данас идемо у Велику Плану, на првенство ужег региона.
Има нас једанаест. Милица, Злата, Анастасија и Никола, већ дремуцкају. Једино тренер будан, озбиљан. Чврсто у рукама стегао волан, а опет, тако га вешто и лако обрће, као да са точковима није повезан. Проседа коса прекрила чело које су пресекле две обрве. Заједно пошле са средине лица и пружиле се у два различита правца, као да су се посвађале. А испод њих, два црна ока. Из њих избија оштар плам. Тим очима ништа не промиче. Види и иза леђа кад нешто није добро. Не прича много. Само оштим, притким гласом прозове име неваљалца. Не треба ништа ни да каже. Оштре, кошчате јагодице, још више дају неку посебну строгост том лицу. Ко га не познаје, рекао би да је уображен, можда и уображено престрог. Али није тако. Само ми у клубу знамо колико широк осмех има наш тренер и како зна весело да зазвони онај туробни глас ... И како велико срце има. У њега може да стане пола планете, и ја, само мало да се збијем. А тамо ...! Тамо сте сигурни и безбедни. Јер кад он заузме став, и чврсти прсти из шаке истисну сваки атом ваздуха, и жиле на врату се ко струна затегну а на рукама се оцрта свака тетива, знајте, пред Вама стоји мајстор каратеа – трећи дан! Тад мрки поглед сакрије оно „меко срце“ и обузме Вас страх. И знам да се нико усудио не би да му се прошета испред намрштеног чела...
Ево му и јутрос чело набрано. Али није љут, већ брижан. Вози нас ка још једној победи, надам се. Посматрам га из прикрајка, и читам ... Као да пребира у мислима како да нас охрабри пред наступ, како да нас утеши или укори ако изгубимо... Хоће ли неко бити повређен? И шта све још по његовим мислима не шета?
А онда, лагано окрећем главу према прозору аута. Мимо нас пролазе хитро, још увек голе гране дрвећа, зелена поља, и куће непознатих места моје Србије. Све је лепо, али се слике брзо смењују. И коначно смо стигли. Лепота равнице се просула. Само јој киша квари сјај и чистоту, и моје расположење. Дуго сам чекала на наступ, на моје борбе. Са мном је мој тренер Милан Перић. У сваком мом покрету на татамију је део њега, део његових мисли, његовог стрпљења и времена које ми је посветио. А много их је. Ту је и моја жеља да успем, да победим, али некад срећа окрене леђа и ...
Одавде одлазим са освојеним трећим местом. Мало ме боли нос због ударца, али и моје противнице боли и стомак и нос. Искрено ми је жао, али шта могу? Спорт је такав. Још ми је жалије што је треће место, јер знам да је могло боље. Знам… И сузе ми теку у свлачионици... И одједном је ту он, „меко срце“, и чујем га кад ми каже: „Немој Добривоје. Била си боља кад ти твој тренер каже. Овде су одлучиле само ситнице...“
И гледам га очима пуним суза, и ширим усне у осмех док моје лице нестаје у загрљају. На „меко срце падају сузе, а оно пије, и пије... И волим га, јер зна да ми из уздаха ишчупа тугу и да ми да снаге, за нове дане, за нове победе...
Овај рад посветила сам мом тренеру Милану Перићу у знак захвалности, јер он је извор моје снаге и мојих успеха. И не само он. Ту је и тренер Жељко Гајић. И он има равноправни удео у свим мојим успесима и падовима... Али овом приликом, могла сам писати само о једној личности. Биће још домаћих задатака. Хвала мојим тренерима на несебичности и стрпљењу, на љубави и пажњи.
Теодора Миланковић, VIII/3