18.06.2022 ОПОЈНИ ЈУН
Пише: Јасмина Живановић
ОПОЈНИ ЈУН
И овог јуна одлази још једна генерација матураната 3. i 4.степена средњег стручног образовања, из „Мачванске средње школе“ у Богатићу. Прати их мирис липа. Са опојним мирисом липе стапају се и опојни мириси цветова младости. Опијали су ме скоро деценију и по док сам непосредно била са њима. Опијена сам и данас док их из даљине гледам, док се сећам сваког септембра и сваког јуна. Долазака и одлазака „мојих“ четрнаест генерацијских матураната.
Гледам их сваког септембра док стоје пред улазом у школску зграду и у тишини опрезно, неповерљиво, уплашено, радознало , чекају да се за њих огласи звоно за почетак . Нису ни бивали свесни да, тек што су изашли са једне животне станице, већ чекају на новој.
Да уђу. Јер „свему има време ...“
Опет су прваци.Са собом носе пртљаг успомена из основних школа, а у ову школу су се уписивали јер је некима од њих то била прва жеља , неки од њих су то радили по наговору родитеља, за неке ученике је одлучивала близина школе, неки су ту долазили због другова, а некима се прва жеља није испуњавала па су се уписивали по редоследу са листе жеља.
И уђу. Настављају да богате свој пртљаг искуствима сатканим од сусрета са новим друговима, професорима , са озбиљним и захтевним предметима и озбиљним обавезама. Слободу освајају корак по корак . Уче, сазнавају, завршавају разред за разредом, расту, мењају се, сазревају ,..., стижу до циља.
И одлазе.
Одлазе на нове станице са којих ће неки кренути да наставе даље школовање на факултетима, други ће да траже посао, а неки да раде код својих кућа . Одлазили су увек задовољни школом коју су похађали. На њихово задовољство највише је утицало другарство и међусобни односи са одељењским старешинама и предметним професорима. На питање да ли би се , да крећу данас у први разред , опет уписали у ову школу велика већина ученика су одговарали: „Да. Опет бих се уписала/уписао у ову школу.“
На растанак је увек почињало да мирише у рано пролеће кад почињу са увежбавањем кореографије за матурантску параду. Мирис растанка се шириo и на одлазак на матурску екскурзију, а појачаваo се док , праћени трубачима , дефилују главном улицом, па све до матурске вечери – синонима за испит зрелости. Све те испите положили су на високом нивоу. На свечаној подели диплома у сали КОЦ-а убирали су своје прве плодове о стеченом средњем стручном образовању. Јер „свему има време и , сваком послу под небом има време. Има време кад се сеје и време кад се убиру плодови“
И крај је.
Није.
Чувам до данас све такозване „јунске“ записе добијене од матураната и њихових професора са одговорима на постављена питања. Дуго времена је то изгледало као „мртва“ документација. „Шта то чуваш?“ . Оно што је мојим укућанима „мртво“, односно безначајно, мени је живо. Живо ми је свако слово, свака реч и реченица , све што је утиснуто на папиру. Где сам онда то ја док урањам у те записе. У врту сам, јер, врт је жива материја. Шест ренесансних векова креативности везано је за једну тему на једном месту – за врт . Вртови и биљке инспиришу славне уметнике тога доба: Дирера, Монеа, Сезана, .... Ти зелени простори осликани снагом њиховог талента живе до данас. А ја сам тринаест година постављала иста питања не знајући да стварам врт сећања - њиховог и мог - од одговора на питања шта ће понети са собом, шта ће памтити, чега ће се сећати?
Навођење свега написаног превазишло би намену овог текста. Стога сам све записе морала уредити па ће партитуру врта чинити груписана заједничка сећања са издвајањем и неких појединачних , личних , а различитих од других.
Памтиће матуранти пријатељства која су се стварала и развијала четири године, све другове, сваку шалу и много смешних ситуација са часова и одмора, матурантски плес као чин зближавања и доживљаја да су као „једно“, памтиће и успоне и падове, матурске екскурзије памтиће читавог живота, прелепе дане проведене са друштвом, спортска такмичења, окупљања пре и после часова, памтиће се увек само срећни тренуци у којима су заборављали проблеме које су имали ван школе, памтиће одељењске старешине као добре професоре и дивне људе, добру и корисну сарадњу са предметним професорима.......
„ Памтићу да сам био члан најуспешније генерације наше школе у малом фудбалу. Освојено 6. место на републичком турниру сумњам да ће неко поновити“,
„сваки тренутак у овој школи био ми је драгоцен“,
„једну љубав и срећу“,
„Овде се осећате као да сте део једне велике породице и мени је задовољство што сам била ученик ове школе“,
„Увек ћу се сећати првог разреда – нашег упознавања и сусрета са толико професора .“,
„дечка у којег сам заљубљена четири године“,
„Када постанем успешни академски грађанин, увек ћу памтити одакле је све почело. А почело је у „Мачванској средњој школи“ – нашој школи.“,
„ова школа ми је била друга кућа“.
„Било је то веома лепо време за све нас“.
Настао је тако и један стих:
„Најлепши период мога детињства,/управо је прошао брзином хица./Лето је дошло, туга ме стеже, напуштам своје другове и све ми је теже!/Најлепше успомене носим са собом,/у срцу ми остају, али ипак кажу „збогом.“/Другари моји, живот је један, идимо путем који је вредан. /Сва ваша лица и осмехе честе,/носићу у себи као „сећање на дете.“
Да, да не заборавимо да се са завршетком средње школе завршава и детињство.
Све генерације су истицале квалитете школе кроз давање високог места доброј сарадњи са одељењским старешинама и професорима и њиховој професионалној стручности. На високом месту се налази и неговање међусобне сарадње и узајамно уважавање свих запослених у школи према њима, а посебно место на лествици квалитета је став и уважавање запослених према њиховим родитељима. Препознавали су школу као безбедно место и као школу отворену за промене. Њихови изречени судови о школи инспиришу и обавезују запослене и локалну заједницу да наставе да одржавају и подижу овакав квалитет. Да школа живи, да траје!
Генерације које су отишле увек су мирисале на липе и на младост.
И ви, одлазећа генерацијо 2018/19. године , понесите своја сећања и носите са собом своју младост опијену јунским мирисима у којима су и полет и жар и снага и љубав која топи све препреке. Корачајте кроз живот само паметно и мудро, усавршавајте се и уздижите себе знањем. Само је знање МОЋ. И, липе садите – то je дрво ЉУБАВИ.
Богатић Јасмина Живановић
18. јуна 2022.