Tek je koji minut ostao do sedam sati, Slaviša Dražić je već spreman za posao. Zbog ovih prilika, zbog distance, sa kolegama je ispred zgrade komunalnog preduzeća u Bogatiću. Slaviša je sada "komunalac" i kad otkuca sedam sati sa metlom u ruci, djubrovnikom i kantom za smeće počeće da čisti trotoare u centru Bogatića. Ima još vremena, još je šoljica kafe u ruci, ispija se stojeći i odgovara na "peckanja" kolega. I sam "pecka". Baš jutros je Slaviša uglavnom na "meti", još nije sve častio za tek kupljenu polovnu Floridu. A stalno ga "opominju" i da je "preforio", prevalio je četiri "banke" a još se nije oženio. Sreća da je Slaviša svikao na zadirkivanja i uvek polako objašnjava da nije do njega, da nije da neće i da se svojski trudi da pronadje ženu svog života. Ovog jutra spašava ga i nailazak direktora što je znak da se utišaju, polako ispiju kafu i prihvate se opreme za posao.
Krećemo zajedno na "turu". Slaviša na glatko izbrijano lice dodaje i obaveznu masku. Kaže da je izučio zanat za berberina i brijanje mu nije nikakav problem. Komunalno preduzeće je u centru Bogatića i čim prekoračimo kroz kapiju, odmah smo na Slavišinom rejonu. I Slaviša odmah zamahuje metlom i objašnjava da u samom centru najviše smeća ostaje iza golubova koji se gnezde na simsovima zgrada u centru i zdanja Opštine. Sitno i razbacano golubije djubre dočekuje Slavišu svako jutro. Slaviša ga strpljivo i pažljivo skuplja i izručuje u svoju kantu. Ne prekida rad i kad naiđe njegov školski drug Rade i dođe do razgovora o Staroj Pazovi. Rade tamo ima rodbinu, a Slaviša je onu polovnu Floridu baš u Staroj Pazovi kupio.
I priča nam da tamo ima dosta poznanika iz pozorišnog sveta. Jer Slaviša i glumi u pozorištu "Janko Veselinović" u Bogatiću. Podseća nas da je već igrao u četiri pozorišna komada, u predstavama KLIM KLEM, NA PUČINI, POLICAJCI i sada u predstavi PIVARA. I u jednom igrano-dokumentarnom filmu o stradanjima naroda u Mačvi u I Velikom ratu. Željno čeka vreme kad će predstave opet moći da se igraju, zabavno je nastupati pred svojom publikom, a o gostovanjima da se i ne priča.
Kada izadje iz prostora gde mu golubovi zagorčavaju život, već je lakše, posla je manje. Ljudi su navikli da poštuju Slavišin i rad njegovih kolega, đubre je u korpama koje Slaviša uredno prazni. Do devet sati prva tura je gotova i vreme je za druge poslove u komunalnom. Večeras će Slaviša još jednom proći ovim trotoarima u centru, oko škola i pred salom pozorišta. I opet očistiti. I kad prođe ovo vreme otići na pozorišnu probu.
"Slaviša, je li Ti ovo teško?- pitam na kraju druženja.
"Došao sam ovde da radim, i radim. Nije!-kratko mi odgovori - "Kako se trudim na bini u pozorištu, tako i ovde na trotoarima moga Bogatića".
Opraštam se sa Slavišom i želim mu da dobije posao za stalno, jer ovo je onaj, privremeno-povremeni.