21.12.2024 Социјалне пензије одређене најпре за жене са села
Кркобабић: „Мислим да би се увођењем те врсте социјалног давања (социјалних 'пензија') начинио велики цивилизацијски искорак“.
Аутор: Младен Ђурђевић, студент новинарства
Људи на селу цео радни век посвете тешким физичким радовима, а многи наставе да раде док год их здравље служи. И поред тога, због друштвених и политичких околности, неки пољопривредници не успеју себи да обезбеде пензију.
Домаћица Славица Лукић из Мачванског Метковића каже да тренутно нема никаква примања, јер раније није имала чиме да уплаћује пензију.
„Дуго година сам радила башту, од тога се није могло зарадити превише. Трошкови су увек били велики, паре су измицале, тако да не знам каква ме старост очекује.“
Лукић додаје да није само она у таквом положају, него многи људи на селу, којима би значио и минималан вид помоћи. Ово се посебно односи на жене које обично, како наводи, немају ништа од имовине, па су препуштене на милост и немилост.
Многи пољопривредници су у неком тренутку почели да уплаћују пензионо, чија је висина варирала, између осталог, од величине и категорије домаћинства.
Услов да би се пензија стекла је да се доприноси уплаћују минимум 15 година. И људи су плаћали до тренутка док им тај трошак није постао превелико оптерећење за кућни буџет.
Нестабилни приходи на селу довели су пољопривреднике до ситуације да не могу редовно да уплаћују пензионо осигурање и на тај начин обезбеде своју егзистенцију.
Они који су имали среће да сакупе довољно новца и уплате своје пензионо, кажу да им данас значи када месечно добију неки новац. Један од њих је и пољопривредник Миладин Поповић, из Мачванског Метковића. Он сматра да сељаци дају много више држави него што им се враћа, али да значи кад се сваки месец враћа по мало.
„Сад кад сам оматорио и не могу да радим видим колико значи примање. Јесте да је пензија 20 хиљада, и да је све скупо, али значи колико-толико“, истиче Поповић.
Социјална пензија – сламка спаса
Проблем нередовних прихода, те и нередовног уплаћивања пензионог осигурања, које у питање доводи егзистенцију пољопривредника, нашао се као тема удружења, организација и појединих политичких партија.
Као једно од решења јавила се идеја о социјалним пензијама. Сада давне 2006. године Влада је усвојила Националну стратегију о старењу у којој се социјалне пензије помињу као један од начина за смањење сиромаштва међу старима. Посебан акценат се ставља на оне који немају довољно стажа, односно немају 15 година уплаћених доприноса, те ни право на редовну пензију.
Стратегија је предвидела да се те пензије исплаћују из буџета и да се износ социјалне пензије прилагоди минималним потребама за достојанствен живот.
Ипак, 18 година касније, ова идеја остала је само на нивоу иницијативе
То потврђује и министар за бригу о селу Милан Кркобабић и објашњава да за њу мора постојати сагласност већине у парламенту, како би се донео закон.
„Када будемо имали ту политичку вољу, а и кад видимо средства у буџету, онда можемо рећи када ће бити. План је да помоћ износи око 150 евра, као у суседној Хрватској.“
Он додаје да с обзиром на то да би давања ишла директно из буџета Републике Србије најпре треба разумети како није у питању пензија, него вид социјалног давања, институт социјалне политике.
„План института подразумева да одређени људи, преко 65 година (зато се назива пензијом иако то није, него социјална помоћ) који немају апсолутно никакве изворе прихода, који нису у пензији и никада неће бити у пензији, могу бити кандидати за специјални вид социјалне, гарантоване 'пензије' “, објашњава Кркобабић.
Фокус треба бити на женама
Социјална радница, мр Надежда Сатарић, која је учествовала у изради Стратегије, а која је сада у удружењу Снага пријатељства – Amity, сматра да треба увести социјалне пензије за оне старије особе, првенствено жене које немају никакав редовни извор прихода, које се не могу ослонити на сроднике који су у обавези да учествују у њиховом издржавању, или уопште немају сроднике.
Она објашњава и шта би могли бити критеријуми за селекцију кандидата на конкурсу за помоћ.
„Први критеријум, по мени, би био уплата доприноса за пензионо и инвалидско осигурање. Сви они који су уплаћивали, али краћи рок од 15 година, квалификовали би се за ову помоћ. Други критеријум би био помажући рад члана породице у домаћинству, без примања новца за то, или нега болесних чланова. Трећи критеријум свакако – сиромаштво (постоји утврђена методологија како се оно одређује).“
Министар Кркобабић наглашава да наше мајке, баке и супруге треба да добију нову улогу, која би им била омогућена стабилним извором егзистенције.
„Идеја је да ту помоћ добију људи који су у сиромаштву, али моја идеја је да то најпре обухвати људе на селу, и то пре свега жене на селу. Оне су најугроженије, а највише су дале, доприносиле су цео живот развоју породица, гајиле децу итд, а најмање имају. Мушкарци поседују имовину, на женама се ништа не води“, објашњава Кркобабић.
Према попису из 2022. године ван пензијског система је 101 000 жена старијих од 65 година и око 30 000 мушкараца исте доби.
Ту чињеницу потврђује мр Надежда Сатарић наводећи да је мање старијих мушкараца без пензијских примања и мањи број њих је угрожен у односу на старије жене:
„Дефинитивно мислим да из ове мере о исплати социјалних пензија не треба искључити мушкарце који су имали уплате доприноса за пензије, али краћи период од 15 година (што је минимум за остваривање права на пензију) и оне који живе у сиромаштву и болести, а старији су од 70 година живота“.
Овај текст је произвео новинар омладинске заједнице уз подршку YoCoJoin партнерства. YoCoJoin је добио средства од Креативне Европе.
