03.08.2024 Опанчари, обућари, чарапани, мајстори старих вештина
Традиционални занати, попут рада опанчара и обућара, били су неизоставни део свакодневног живота људи, посебно у руралним срединама где је био велики нагласак на самосталној производњи и употреби ручно израђених производа. Ови занати не само да су задовољавали потребе људи за обућом, већ су и чинили важан део социо-културног живота, преносећи дубоке традиције и вештине са генерације на генерацију.
Опанчар је занатлија који се бавио израдом опанака, традиционалне обуће која је била неопходна за људе који су радили на земљи, а и за друге сељаке. Опанци су били веома практични, издржљиви и прилагођени терену, па су били незаменљиви за људе који су се бавили пољопривредом. Израђивани су од коже, а понекад су имали и додатке од дрвета или металних делова како би били чвршћи.
Процес израде опанака обухватао је неколико важних корака. Први корак био је избор квалитетне коже која је била чврста, али и довољно флексибилна. Опанчар је онда исекао кожу на тачно одређене делове и обрађивао их специјалним алатима. Следећи корак био је састављање опанка, што је укључивало причвршћивање делова и прилагођавање обуће према специфичностима стопала носиоца. Опанци су обично били једноставни, али изузетно издржљиви и комфорни за дуге периоде ходања по неравним и тешким теренима.
Обућар је био занатлија који се бавио израдом и поправком обуће од различитих материјала, као што су кожа, платно и гума. Његов рад је обухватао све врсте обуће, од чизмама, ципела, сандала до опанака, али је такође подразумевао и поправке оштећене обуће. Обућари су користили разне алате попут шила, чавала, чекића и игала, а један од најважнијих алата био је и шивалачки сто, на којем су се прецизно радили сви детаљи.
Занат обућара подразумевао је не само израду нових пара обуће, већ и поправку и обнављање старије обуће. Поправка ципела, замена ђона и обрада коже били су уобичајени радови за обућаре. Њихова вештина и прецизност били су неопходни за дуговечност обуће, јер су људи често користили једну пару обуће дуго времена, а поправке су биле економичније него куповина нових ципела.
Поред опанакара и обућара, у традиционалној производњи обуће постојали су и други сродни занати, као што су ремезо, који се бавио израдом ремена, појасева и других кожних производа. Ремезо је коришћен у различитим сврхама, од обуће и одеће до појасева који су били важни за пољопривредне и сточарске радове.
Чарапари су такође били важни занатлије који су правили чарапе и опанке, а понекад и ногавице које су људи носили као заштиту од хладноће. У исто време, кројачи су били одговорни за израду одеће која се комбиновала са овим обућарским производима, стварајући целокупан традиционални модни стил.
Данас су занати као што су опанчарство и обућарство постали ретки и углавном су очувани у традиционалним занатским радњама или у музејима. Међутим, интересовање за ове занате није потпуно ишчезло. Нови трендови у моди и еко-свест о одрживости чине да неки људи поново траже ручно израђену обућу која је чврста, природна и дуготрајна. Многи мајстори ових заната и даље раде на обнови и поправци старих обућарских предмета, чувајући традицију и мајсторство које су били основ живота наших предака.
Ставови изнети у подржаном медијсkом пројекту нужно не изражавају ставове органа kоји је доделио средства. Пројекат "Чувари традиције“, суфинансиран је из буџета Општине Богатић у 2024. години.
